Извор: Недељник Време, 16.12.2018.-
Аутор: Радослав Ћебић.-
[divider]“Људи не могу да егзистирају са платом од 40.000 динара“, каже за „Време“ Небојша Алексић, председник синдиката „Слога“ у ЈКП ГСП Београд и додаје: „Онда он вози осам сати код приватника па дође у ГСП преморен. То је врло тежак посао, ти људи раде без паузе. Одмах их отправник шаље на следећу вожњу, возач нема паузу за топли оброк, нема паузу за тоалет. Често на окретницама и нема тоалета.“
Возач запослен у ГСП-у који је желео да остане анониман каже да имају право на бенефициран радни стаж – 36 уместо 40 сати недељно, што на дневном нивоу износи седам сати и 12 минута: „Али, то нам је право укинуто и нова норма је осам сати. И сад нас психолози у фирми уверавају да то није велика разлика. За возача је сваки минут драгоцен. Највећи непријатељ нашег посла је умор. Ти пуних осам сати мораш да будеш концентрисан и прибран. Не дај Боже да се нешто деси, све се сваљује на возача. Један колега је тужио ГСП због повећања радног времена и добио је првостепено на суду. Сад чека правоснажну пресуду. Међутим, не можеш ти смену да уклопиш да траје тачно толико. Некад буде краћа, некад дужа, тако да се ти сати сабирају и на крају месеца, ако имаш прековремених сати, онда ти они то плате. Али, не плате све, кажу да нема пара. Раније су плаћали до 20 сати прековремено, па је било до десет, сад је до 15. На пример, ако у овом месецу имам 20 сати више, платиће ми 15, а пет ће ми пренети у наредни месец или ће се ти сати тако скупљати па да добијем слободан дан.“
ТРБУХОМ ЗА КРУХОМ: Недавно је в.д. директора ГСП Београд Радиша Момчиловић за „Новости“ изјавио да је конкурс за нове возаче код њих увек отворен: „У септембру нам је отишло 15 возача, а запослили смо 29 нових. И у октобру је отишло 20, а дошло 37. Ако се овај тренд настави, не би требало да буде проблема.“ Заиста, речи директора потврђује и пројекција исказана у Програму пословања ЈКП ГСП Београд за 2018. годину – Ребаланс И од 19. јуна ове године. Ту пише да је на почетку године ГСП-у недостајао 161 возач, да је предвиђено да у току 2018. оде још њих 305, што би укупно износило 466 возача мање, али да се истовремено још тачно толико возача запосли. Међутим, у поменутом тексту у саопштењу Секретаријата за јавни градски превоз пише: „Главни разлог што возила не полазе по реду вожње је недостатак чак 200 возача у ЈКП ГСП.“ Приватни превозници такође кубуре са бројем возача. Одавно примају у радни однос пензионере ГСП а, а возачи и једних и других предузећа између себе причају да се сада примају и они кандидати који су претходних година више пута, из разних разлога, одбијани за пријем у радни однос. „Сад се скоро десило“, додаје Алексић: „Дали човеку да вози, а он не познаје Београд. Путници му говоре куда да иде.“
Протекле недеље на друштвеним мрежама појавила се „Одлука о коефицијентима“ заведена у ГСП-у 13. новембра 2018. под бројем 13824 у којим је, уз сагласност Самосталног синдиката и Синдиката радника запослених у ГСП, измењен и допуњен правилник из 2012. На упит „Времена“ да ли је ова одлука аутентична, из ГСП-а још увек није стигао одговор. Небојша Алексић каже да су коефицијенти махом остали исти, осим што су повећани за директоре, менаџере и секретарицу директора. Тако секретарица сада има коефицијент 4,2 и основну плату 41.748, а возачи од 3,8 до 4 са платама од 37.772 до 39.760 динара. „Моја плата у ГСП-у је око 45.000 динара“, каже возач: „Ако се ради на празнике, на слободан дан или прековремено, може да изађе и више, али ретко више од 50.000. Колико сам чуо, код приватних превозника је малчице боље него у ГСП-у. Скоро је један колега прешао код нас и рекао ми је да је код приватника мало боља плата, али се ради дуже, имају мање слободних дана. Десило се кад је он напустио приватника да је газда повећао сатницу, јер и њима одлазе возачи. Каже ми да би сада код бившег газде имао шездесетак хиљада, можда и више. Ја, ево, радим преко петнаест година, можда ми је 2008. плата била око 500 евра, од тада је стално ишла надоле.“ Небојша Алексић се слаже: „Са таквом платом ти не можеш да задржиш квалитетног мајстора или возача. Ево, већ на сто километара одавде је Хрватска где је плата 1700 евра.“ Возач додаје: „Наши возачи углавном одлазе у Словенију и тамо најчешће возе шлепере. Он у старту има већу плату – око 1600 евра. Неко ко покушава да овде у Србији издржава породицу, тешко то успева да изведе са 45.000 динара. Међутим, то зависи од човека до човека. Неко не може да издржи да буде одвојен од породице. Један колега нам се недавно вратио, није могао да поднесе одвојеност. С друге стране, имам колегу који је пре десет година напустио ГСП, радио једно време овде, па возио одавде за целу Европу, а последње две и по године стално је радио у Словенији, па је сад у Немачкој и тренутно гледа да пређе у Холандију. Сваким преласком у нову фирму њему је расла плата за неколико стотина евра. Сад има око 2500 евра и тражи још бољу понуду. Планира да пресели и породицу тамо па, иако ће му трошкови бити већи, порез ће му због породице бити мањи, па ће имати још већу плату. Углавном, возачи иду трбухом за крухом.“ Алексић закључује: „Наши возачи имају такву репутацију да их одмах запошљавају у иностранству. Добијају посао на телефонски позив. Што би они радили овде? Да их неко шиканира, уцењује, даје им неисправне аутобусе? И онда ти остане нестручна радна снага и партијски апаратчици.“
КАНИБАЛИЗАМ ВОЗИЛА: У Програму пословања ГСП пише да је просечна старост аутобуса 9,47, тролејбуса 8,89, а трамваја 32,42 године. Такође, наводи се да у току 2018. није планирана набавка ниједног новог возила, али да ће се расходовати три трамваја, девет тролејбуса и 120 аутобуса. „Осамдесет посто возила не би могло да изађе у саобраћај да су технички прегледи валидни“, каже Небојша Алексић и појашњава: „То значи да ми сами вршимо техничке прегледе на својим возилима. Из политичких разлога, јер Београд мора да функционише, мора да живи, МУП те наше техничке прегледе толерише. То је моје мишљење.“ Возач је опрезнији: „Ми имамо свој технички преглед за наша возила, али ја не знам да ли неко ван ГСП а контролише ваљаност тих прегледа.“ Алексић тврди да, поред возача, у ГСП-у увелико траје и одлив мајстора: „Нема ко да вози, нема ко да поправља, нема резервних делова. Возила нису унифицирана, имамо више од 20 типова аутобуса. Кад би могао да уђеш у ГСП, видео би гробље аутобуса. Због недостатка делова скида се са старих возила све док од њих не остану голе шасије.“ „Сналазе се како знају и умеју“, надовезује се возач: „За неке типове возила нема делова, па се канибалишу стара. Дешава се да једно возило више пута током неколико узастопних дана или више пута у току истог дана стаје због идентичног квара.“ Алексић чак тврди да се управа ГСП-а додворава градоначелнику: „Избаце се возила која су буквално на клоцнама, само да прође рампу, да се преброји, да се преда извештај колико је возила тог дана изашло на улице. Потпуно је неважно што се после петнаест минута 100 возила врати, она су прошла бројање. ГСП се циљано уништава јер су приватни превозници плаћени по километру, а ми добијамо проценат од Бусплуса који не функционише, 75 одсто путника се шверцује. У таквој ситуацији ти немаш пара да одржаваш возила.“
Опширније на : Како нас возају
[divider]