Како се „калеми“ грађевина у Србији

СЛОГА КОМЕНТАР: 9. август 2015.-[divider]

Потпуно невероватна ситуација у области синдикалног иступања догодила се ових дана у Београду. Министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре Зорана Михајловић добитник је овогодишње синдикалне Осмоавгустовске награде за допринос Министарства саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре у развоју грађевине.

Ова награда уручена је министарки Зорани на „свечаној седници“ Синдиката радника грађевинарства и индустрије грађевинског материјала Србије, синдиката који припада Савезу Самосталних синдиката Србије, а поводом 8. августа, Дана српских грађевинара.

Награда као награда не би била спорна да сами представници истог синдиката предходно нису указали да је грађевинарство у Србији у јако тешком положају и да многи радници у овом сектору живе на ивици беде и сиромаштва, да велики број њих ради на црно и без минималних услова када је у питању њихова заштита на раду.

Па ипак, упркос озбиљној и аргументованој замерци коју су сами синдикалци изнели на данашње стање у грађевинарству, које се готово ни мало не разликује од оног када су грађевински радници широм Србије кроз бројне штрајкове, посебно у периоду од 1935. па све до 1940. године тражили побољшање свог положаја, наведени синдикалци  се нимало нису поколебали да министарки Зорани уруче награду за „допринос у развоју“ њихове  гране.

Неке разлике, међутим, између оног и овог времена ипак има, и то у методама синдикалне борбе за права радника.

Ондашњи радници, незадовољни резултатима бројних штрајкова и преговорима које су безуспешно водили са послодавцима због тешких и лоших услова рада, 4. августа 1940. године отпочињу највећи и најорганизованији штрајк грађевинских радника свих профила који се брзо проширио и на читаву Србију.

У Ваљеву је било најдраматичније,  где је жандармерија штрајк угушила набруталније терором и  крвопролићем.

Штрајк је окончан 8. августа 1940. године великом победом, испуњавањем свих штрајкачких захтева и закључењем колективног уговора са уважавањем свих услова које су предходно тражили штрајкачи.

Данас, 75 година касније, синдикати уместо протеста и штрајкова организују синдикални фолклор, који очигледно никоме не иде у прилог, посебно грађевинарима, већ искључиво за потребе промовисања синдикалних представника и политичара који су грађевински алат  видели само у туђим рукама.

Јер како другачије да тумачимо обећања министарке Зоране на „свечаној седници“  која је, уместо најава да ће се закључити добар и квалитетан колективни уговор за грађевинарство, што се очекивало, најавила нови закон о грађевинарству који тек треба да се донесе, наравно, не ове већ следеће године.

„Ми, обећавамо, ниједну ствар из области грађевинарства нећемо радити сами и без договора и консултација са грађевинарима. Држава је обезбедила новац, а ако треба обезбедиће и пројекте и простор да се ради, и сада просто треба да се удружимо и идемо ка заједничком циљу“, казала је Михајловићева.

Након овог,  министарка Зорана је примила награду из руке синдикалца, уз осмех и велики пропратни аплауз синдикалних представника и гостију из послодавачких и других удружења.

Е сад, када се у обзир узме укупно залагање Владе Србије за инфраструктурне инвестиције у последње три године, темељених искључиво на макети  пројекта „Београд на води“, као и министаркине идеје о калемљењу недавно посеченог преко ноћи старог храста код Савинца, за који је „Блицу“ изјавила да ће „упркос што је посечен наставити да живи кроз неко друго дрво“ – не остаје ништа друго него да помислимо да ће се „калемљење“ прихватити као метод будућег инвестирања и великих грађевинских подухвата.

Уколико се буде калемила макета „Београда на води“, можда се и нешто прими, па никне и нека од најављених велелепних зграда и кула, међутим, ако се ствар сврши само на калемљењу  „Саванове“, тренутно јединог стварно изграђеног монтажног објекта за који нико у Србији не зна шта је и шта он стварно представља –  посла ће бити само за мале занатске грађевинске оперативе са десетак радника.

Уместо грађевинских кула, биће то још једна у низу „кула од карата“, а на месту које се убрзано рашчишћава нићи ће неки нови објекти, неки нови – стари „Београд на води“, са новим локалима, сплавовима и пословним простором у режији српских тајкуна, грађених парама из кредита које ћемо сви ми грађани Србије морати да враћамо.

До тада, у очекивању неког нормалног и разумног времена, једина нада нам остаје да започнемо да калемимо сопствене мозгове, посебно оне синдикалне, како нам се они који су животе дали за боље услове рада не би превртали у својим давно заборављеним гробовима.

Можда се нешто од тог бунтовног радничког калема и прими!