-Da se Sveti Sava ili patrijarh Pavle dignu iz groba i dođu, za dva dana bi im izmislili da su privodili monahinje i nosio Armanija ili jeo pečenje u vreme posta! Kad to nekome radiš godinama sistematski, i da je najčistiji čovek, ispašće najgori na svetu!
Ovo za Glas Javnosti kaže Željko Veselinović, prvi čovek Udruženih sindikata Srbije „Sloga“, a kao komentar zašto nema kvalitetne opozicije u Srbiji, pa s tim u vezi i objašnjava da je generalni štrajk u ovakvoj situaciji nemoguć.
-Organizovanje eventualnog generalnog štrajka je za sada ravna nuli! Mnogo okolnosti utiče na te stvari. Njega mogu da povedu samo ljudi zaposleni u javnim službama, nikad to nije radio privatni sektor. Od 600 hiljada ljudi u državnom sektoru, dobar deo je zapošljen partijski, a oni su pristalice svake vlasti koja ih zaposli, pogotovo ove koja je tu već devet godina. Ostatak koji je i manjina je zaplašen, ne smeju da se bune, jer bi dobili otkaz. Došli smo u fazu gde se obavlja brutalan pritisak na svakog pojedinca. Ako neko od njih ko je dovoljno hrabar povede štrajk, neće se udariti na njega, već na njegovu porodicu. Ako ti neko radi u državnoj firmi ili je na budžetu, udariće na njega. Ne postoji solidarnost, ni kao nacija ni kao radnici se solidarišemo sa drugima. Bio sam skoro u Francuskoj gde su štrajkovali u metrou u Parizu, jer su bile smanjene plate naučnim radnicima. Pitamo što štrajkuju i oni kad nisu ti radnici, kažu – danas njima sutra nama.
Svako misli da je njegov problem najveći. Prosvetari misle da su oni glavni, medicinari, policajci takođe, ne postoji ta svest da ljudi treba da budu solidarni i da se okupe. Samo sindikati mogu da povedu generalni šttrajk, po zakonu ako se ispune uslovi za to, i da niko da ne odgovara zakonski. Na žalost slabi su podeljeni, a tu su prodržavni koji aminuju sve državne odluke i mi koji smo suviše mali da bi to samostalno organizovali. Tu snagu nema ni jedan sindikat u Srbiji.
Sindikalni tajkuni i ko je poučen primerom Kolubare
Da li bi bilo dobro da se povežete sa opozicijom i tako skupite snage?
-U Srbiji nije popularna bilo kakva vrsta pokušaja zajedničkog skupa. Ona je unapred osuđena na propast jer većina običnih ljudi nema poverenja u većinu političara. Drugo onda ti zahtevi dobijaju političku a ne socijalnu konotaciju. I daje vlasti taj argument da su to politički štrajkovi finansirani od stranih tajkuna. Jedini uspešan model bio bi kad bi to svi sindikati uradili, ali podeljeni su na vlast i opoziciju. Kakva god da je situacija u zemlji, ti državni nikad nisu spremni za neku aktivnost, jer dobijaju novac i subvencije ili su u Upravnim odborima, gde mogu da zarade i par hiljada evra mesečno. Zašto bi ulazili u te avanture, jer gube sve privilegije, sve je to sistem vezanih sudova. Imamo pet republičkih sindikalnih centrala, dve su prodržavne, jedna želi to da bude, a dve su van sistema. Smatraju da im je dato autonomno pravo da odlučuju o sudbini radnika i ne žele da rizikuju privilegije i novac koji dobijaju kao sindikalni tajkuni. Niko od njih nije zvanično član neke političke stranke, a opstaju tako, jer je posle 2000. god vlast koja je došla, poučena primerom Kolubare čiji su radnici inicirali 5 oktobar, našli efikasan način da Sindikate umire, a to je, da im daš novac i privilegije, jer tako ih kupuješ i pasiviziraš.
Sindikat EPS dobija 9 miliona evra godišnje-da bi ćutao
-EPS je najveća opasnost za svaku vlast. Sindikat koji je nekada vodio te štrajkove postao je sindikat koji dobija devet miliona evra godišnje od EPS-a, tako kupuju lojalnost članova. Naš koji nema šanse da se razvije, ne dobija ništa. Ako si recimo član tog državnog, imaš pravo da o njihovom trošku ideš na rekreativni oporavak, a ako nisi, možeš da budeš bolestan koliko hoćeš, ništa, jer nisi podoban. Mi smo čak tužili državu Srbiju zbog te diskriminacije, odnosno EPS, ali ništa. Svi problematični sindikati su podmićeni. Korupcija je legalizovana i tu je otupljena oštrica. To je radila i prethodna vlast nije to izmislila ova, ali je svaka naredna sve više obesmišljavala. Članove kupuju za sitno. Borba se pasivizirala, nemoguće je bilo šta očekivati u ovoj fazi. Jedini način je da se svih pet sindikata okupi i zajednički napravi strategiju, a to je problem od 2010. Kada je tadašnji predsednik Boris Tadić sa saradnicima poput Rasima Ljajića, tadašnjeg ministra rada, potkupio jedan od najvećih samostalnih sindikata sa 38 miliona dinara i onda je pukao potencijalni generalni štrajk koji je bio najavljen. Nakon toga zbog nepoverenja i gledanja ličnih interesa, nije održan ni jedan sastanak, a sumnjam da će to uskoro da se desi. To zna i svaka vlast da je to nemoguća misija. Nemamo dovoljan broj članova i sredstava da bi to mogli da organizujemo.
A penzioneri?
-Oni su uvek za vlast. I njih je najlakše zaplašiti, oni koji se bune su suviše slabi i malo ih je, plaše se od bankrota i da li će imati hranu za lekove. Dovoljno da im pričaš da su stub države pa će biti za vlast. Današnji studenti nisu ko ranije, interesuje ih da završe školu i odu u inostranstvo. I tu je vlast ubacila svoje ljude, oni su praktično ceo sistem zatvorili sa podobnim studentima, penzionerima, radnicima i sindikatima. Siguran sam da će taj balon da pukne, a gde ne znam. Ljudi su puni nezadovoljstva i negativne energije. Ogroman deo ljudi je već otišao, ne samo radno sposobnog stanovništa, i ne samo eksperti i stručnjaci. Odlaze majstori, moleri, vozači. S druge strane ovde ostaju ljudi sve manje spremni za borbu.
Morate priznati i da su ljudi izgubili poverenje u sindikate?
-To im je uspešna mantra, spremni su brutalno da degradiraju svakog, većina poveruje da je to istina. A ima kvalitetnih ljudi koji neće da se prljaju u tom blatu, a i da se pojavi, uništiće ga za 10-15 dana. Po istraživanju može da pobedi neko ko je dovoljno poznat većini, po dobru, da ne mogu za dva meseca da ga toliko oblate da ispadne baš loš. Ko god se novi pojavi neka je i najbolji, prva informacija koja će doći je da je lopov ili pedofil. To da trebaju novi ljudi u opoziciji, je najobičnija glupost koja je servirana i ljudi je gutaju. Mene su isto dovoljno iskompromitovali da bih ja mogao da budem taj neki vođa. Svi sindikati su iskompromitovani lopovi, mi smo prevaranti, jedemo i pijemo za džabe. Plus ljudi generalno nemaju poverenja u sindikate, svi smo loši.
Kako vratiti to izgubljeno poverenje i šta ste konkretno uradili u vezi sa tim?
-Moj interes je da se uvede red u socijalni dijalog i odnose, da se promeni Zakon o radu, da sudski sporovi koji sada traju od 5 do deset godina, skrate na 6 meseci, da se vrate sudovi udruženog rada. Da se smanji količina nezakonitih otpuštanja, jer ja kao poslodavac pogotovo u državnoj firmi, mogu da izbacim koga hoću i kako hoću, a za pet-deset godina firma dok isplati sve te kazne, ja više nisam direktor i nemam odgovornost. U Nemačkoj to traje jedan, maksimalno sedam dana i zato ih tamo ne otpuštaju tako lako, jer se plaćaju penali i ogromni bonusi.
Najveći paradoks je to što je čovek koji je otpustio najviše sindikalnih aktivista direktor „Trajala“, Miloš Nenezić, inače predsedavajući socijalno-ekonomskog Saveta. On sedi tamo sa sindikatima i predstavnicima vlade kao direktor državnog preduzeća, a predsednik je privatne Unije poslodavaca. Desetine miliona dinara je „Trajal“ platio kroz sudske troškove (plate nezakonito otpuštenim radnicima). On je oštetio građane Srbije jer je u državnoj firmi.
Zašto je povučen tekst o sportskim igrama Policijskog sindikata?
A policijski sindikat koji je kršio mere na nedavno održanim sportskim igrama plaćenim iz budžeta? Osim jednog teksta na tkz „opozicionom“ mediju nije bilo ničeg u drugim, a i taj tekst je ubrzo povučen?
-I mi smo imali sportske igre tokom jednog vikenda u Vrnjačkoj Banji, ali smo poštovali mere i što je najvažnije, platili smo ih iz sopstvenog džepa.
Naravno da na nekim sportskim druženjima imaš kontakte s ljudima, igraš utakmice itd. Nezavisni sindikat policije je jedan od prodržavnih i služi isključivo za hvaljenje ministra. Oni su produžena ruka MUP. Dali su im desetine radnih mesta, rade samo u sindikatu, a primaju platu policijaca. Svi su neki visoki oficiri. Dobili su na desetine službenih automobila koji koriste u sindikalne svrhe i ko zna koliko novca su potrošili na te sportske igre, koje je platio MUP iz budžeta građana. Zato je ta priča veoma brzo ispala iz javnosti jer bi se iščačkalo ko je sve bio tu. Bilo je dosta ljudi iz vlasti, ministara, iz kabineta, načelnika visokih oficira i mnogo više učesnika nego što je bilo rečeno. Kada na primer 700 ljudi , pošalješ negde je direktno kršenje mera. Čudi me da ni jedan mediji nije preneo. Ljudi koji kažnjavaju, pa i tuku ljude, krše te iste mere koje navodno štite.