Аутор: Срећко Михаиловић
Извор: Данас-Бизнис, Центар за развој синдикализма и Данас: Свет рада и радничких права – 6.4.2015.–[divider]
Ако лидере радничке солидарности потражимо међу петнаестак хиљада синдикалних лидера на различитим нивоима синдикалног организовања, мало ћемо их пронаћи. Вероватно је највише лидера међусиндикалне индиферентности, лидера међусиндикалне наопако схваћене конкуренције, лидера размирица па и сукоба.
Треба, међутим, изрећи и једну баналност – било би лидера радничке солидарности када би било радничке солидарности. Но, лако је тада бити синдикални лидер, тешко је сада када солидарност треба покретати, градити, развијати, организовати. Синдикална вођства су данас носиоци међусиндикалне нетрпељивости, конкуренције и сукоба. Тиме они предњаче у опструирању радничке и синдикалне солидарности. Синдикална вођства граде свој идентитет и своје препознавање у широком спектру синдикалног организовања, управо у супротстављању другим синдикатима и њиховим руководствима. Различитост од других синдиката тражи се по сваку цену (стратегија преузета из оне народне приче о злој жени: стрижено – кошено). У ствари, ту је реч о компензацији немоћи на основном пољу синдикалног рада. Уместо псеудоидентитета на основу стварног или умишљеног разликовања од других синдиката, аутентични идентитет се да пронаћи у солидарној борби за радничке интересе. Препознавање, промоција и заступање тих интереса је једини темељ синдикалног идентитета. Радничка и синдикална солидарност је градивно ткиво таквих идентитета.
Нема солидарности без поверења у људе, без поверења у припаднике групе која на исти, или сличан, начин стиче доходак и заузима слично место у друштвеној хијерархији, без поверења у колеге на послу… А поверење се топи. Корелат пада радничке и међусиндикалне сарадње је опадање поверења у синдикалне лидере и у синдикате уопште. Србија је по степену поверења у лидере и синдикате на претпоследњем месту у Европи. И управо ту налазимо одговор на питање: Какви су капацитети синдикалних лидера и других синдикалних вођа у организовању радничке и синдикалне солидарности? Да ли се, на пример, сећате неког „штрајка солидарности“ у скорије време. Можда се не сећате зато што их није ни било.
Данас се у синдикалним врховима опседнутих егоистичним интересима проблем опадања синдикалног чланства и опадања солидарности не види као стварни синдикални проблем. Па тако неки међу лидерима умишљају и прижељкују опстанак синдиката без радника, а други њима насупрот сањају о обавезном синдикалном чланству за све раднике. Између ове две крајности имамо све и свашта. Игра се данас у врзином колу: све је мање радника који су синдикализовани, све је мања синдикална моћ, све је мања синдикална преговарачка моћ, а такви синдикати све мање привлаче раднике. Профит затвара круг – на делу је свеприсутна силазна спирала синдикализма.
Има ли синдикалних лидера класног компромиса?
Ваља подсетити да је класни компромис у високој корелацији са оним стањем ствари када свима мање или више иде добро. Међутим, како отприлике каже Имануел Волерстин, када економија стагнира, а реална незапосленост знатно расте, колач који се дели бива смањен. „Тада настаје питање ко ће понети терет тог смањивања – унутар земаља и између земаља.
Класна борба постаје видљива и јача и, пре или касније, води у отворен конфликт на улицама“. Но, ваља подсетити оне који заборављају да синдикати нису револуционарна организација, синдикати су организације класног компромиса али само док имају моћ која присиљава капиталисте и капиталистичку државу на компромис. Компромис је базични циљ синдиката, наравно у оквиру темељних принципа капитализма Синдикати престају да буду организације класног компромиса оног тренутка када синдикална моћ толико опадне да више није залога за компромис. Једноставно речено, капиталисти немају ваљани разлог за постизање компромиса са онемоћалим синдикатима. Међутим, то не значи да капиталисти и њихова држава немају потребу за синдикатима који ће да глуме социјалног партнера у социјалном дијалогу усмереном ка постизању класног компромиса. Наравно за такве синдикате су им потребни синдикални лидери који не разликују представе о животу од стварног живота, нити глуму од реалности, па чак ни праву глуму од шмирања. Шмиру, односно шмирање, Вукајлија види као глумачки израз за подилажење публици, па још каже како се то пренело и „на широке народне масе које су му малкице модификовале значење и немилице га експлоатишу као израз крајњег увлачења, шлихтања“.
Капиталистима и њиховој држави потребни су синдикални лидери са поремећеним осећајем за солидарност, онакви лидери који се у крајњој линији солидаришу са капиталистима а не са радницима, а све под велом нове истине: „У датим условима се не може постићи ни више ни боље“. У ситуацији када за капиталисте класни компромис постаје бесмислен као улудо трошење новца, јер наспрам себе немају јаке синдикално организоване раднике, може се поставити питање а шта би то могли да раде синдикални лидери осим да се придруже победницима?
Дакле, да ли приклањање победнику има алтернативу, да ли шмирање синдикализма има алтернативу? Квака је у обнови синдикализма, у ојачавању синдиката, у (ре)организовању радничке солидарности. Први методски корак у успостављању радничке солидарности и синдикалне моћи представља увид синдикалних лидера у почетак краја великих илузија о дометима удворичког односа према моћи капитала.
А ваљда ће једном и да виде да су биоскопи престали да раде и да је на делу груба стварност. Не рече ли пре две године синдикалиста Асбјор Вал у интервјуу за Центар за политике еманципације како је неопходно да синдикати напусте идеологију социјалног дијалога, која у стварности представља само бескорисну заоставштину класног компромиса који је данас део прошлости.
Centar za razvoj sindikalizma. www.sindikalizam.org