Извор: Политика, 06.03.2017.
Аутор: Марија Бракочевић.-[divider]Колико људи у Србији добија посао преко агенција које их изнајмљују компанијама уз провизију, нико не може прецизно да одговори. Зашто држава не штити и регулише права таквих радника.
Пет година Београђанин Небојша Лазић провео је у ЈКП „Градска чистоћа”. Радио је као возач камиона на изношењу смећа, али му ово београдско предузеће за све то што је радио није указало довољно поверење, какво је Небојша сматрао да заслужује.
Обавезе су се, како додаје, непрестано гомилале, али радну књижицу, оверену за стално, није било шансе да добије. Док је савесно обављао свој посао, овај тридесетшестогодишњак ипак није могао тек тако да бира да ли ће и када отићи на заслужени годишњи одмор.
Прековремени и рад викендом за њега су били део свакодневице. Плаћање је изостало. Због свега тога, овај марљиви радник осећао се прилично израбљено и злоупотребљено. Постао је оно од чега је највише страховао – радник на „лизинг”.
– У „Чистоћу” сам дошао по основу уговора о привремено-повременим пословима, али ме је после извесног времена послодавац упутио на приватну агенцију за запошљавање преко које сам поново ангажован у истој фирми. Нисам имао куд, посао ми је био преко потребан, иако сам био свестан да ће се агенција и фирма богатити преко мог рада, а ја нећу остварити сва права која заслужујем. За пет година колико сам био „запослен”, неколико пута сам раскидао уговор с претходном агенцијом и склапао уговор с новом. Зашто је „Чистоћа” мењала агенције никада нисам сазнао, важно ми је било само да радим. Имао сам, рецимо, право на годишњи одмор, али не и на плаћено боловање, осећао сам се потпуно обесправљено. Плата је била 30 одсто нижа него стално запослених који су обављали исти посао. Али, за разлику од тих колега, често сам од шефа добијао захтеве да останем на послу и дуже, после краја радног времена. Да се побуним и приговорим нисам смео ни да помислим, јер сам отказ могао да добијем преко ноћи. На крају се то и догодило. Чим сам потегао питање уговора на одређено, послодавац ми се захвалио. То је било пре око месец дана – сведочи за „Политику” Београђанин Небојша Лазић.
Колико људи у Србији добија посао преко агенција које их изнајмљују компанијама уз провизију, нико не може прецизно да одговори. У Министарству рада и запошљавања немају одговор на питање шта држава чини да заштити права радника запослених на лизинг.
На питања „Политике” којим законом је дозвољен њихов рад, који је број таквих агенција и колико је радника у Србији ангажовано, надлежни у министарству остали су неми.
С друге стране, синдикати спекулишу да је незаштићених грађана између 250.000 и 300.000. Познато је и да се у претходне три године, када је у Србији почела права експанзија изнајмљивања радника, број агенција за посредовање у запошљавању изузетно повећао.
– Ничу као печурке, а то им омогућава држава. Малтене да нема већег предузећа у Србији, у приватном или државном власништву, које нема одређени број људи који раде преко тих агенција. Држава форсира агенцијско запошљавање, иако је оно противуставно и незаконито. Зато је наш синдикат недавно поднео Уставном суду Србије захтев за оцену уставности агенцијског запошљавања радника на лизинг. Очекујемо да се захтев реши, наравно у корист радника, али смо свесни да ће то бити могуће само уколико се суд буде руководио законима, а не политичким и притисцима великих корпорација којима то није у интересу – открива Жељко Веселиновић, председник Удружених синдиката Србије „Слога”, подсећајући да је запошљавање на лизинг узело већег маха када су Руси купили НИС.
– Убрзо су отпустили раднике уз добре отпремнине и почели да запошљавају нови кадар на такав начин. Таквом запошљавању нико није могао да стане на пут, чак ни инспекција јер је реч о великој корпорацији, а и пре усвајања Закона о раду агенције су користиле систем омладинских задруга за упошљавање старијих – додаје Веселиновић.
Између два послодавца, агенције код које су званично запослени и фирме у којој заиста раде, радници на лизинг остају нажалост заглављени јер су дужни да поштују правила и једних и других. Требало би да одговарају компанији у којој су запослени, али се сваки раскид уговора или проблем решава с матичном агенцијом. Докле год раде немају право на годишњи одмор, боловање, топли оброк, трошкове превоза, празнике и плаћени прековремени рад, синдикално организовање, колективне уговоре, па чак немају ни закон који би регулисао њихов статус. Радници на лизинг тешко могу да остваре права која имају њихове колеге запослене директно код послодавца, а притом живе у сталном страху да се и такав уговор може прекинути у било ком тренутку. Јер, то и јесте могуће.
Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, подсећа да је њихово постојање на нашем тржишту рада омогућила ратификација конвенције Међународне организације рада о приватним агенцијама за посредовање и запошљавање.
– Ту конвенцију је усвојила Скупштина Србије у фебруару 2013. године. Међутим, ова област ни сада није уређена до краја. Такве раднике не штити актуелни Закон о раду, усвојен 2014, иако је наша асоцијација инсистирала да у регулативу уђу и радници на лизинг. Остали синдикати су били против тога, сматрајући да ако не уђу у закон неће ни постојати на тржишту рада. То је била фатална грешка јер да је још тада та област боље регулисана законом данас би радници на лизинг имали заслужену радно-правну заштиту – истиче Савићева, додајући да су у претходним годинама постојале радне групе за израду посебног закона о приватним агенцијама, али је и на том пољу држава потпуно посустала.
– Решење проблема је у доношењу закона о приватним агенцијама који је требало да буде усвојен још на почетку 2016. године. Сада се о свему томе ћути. Радне групе више не функционишу, а број агенција расте. То је велика опасност за целу државу, јер тако може да се деси и да рад на одређено и неодређено време престане да постоји, а овај облик ангажовања постане доминантан у Србији – упозорава Ранка Савић.
Синдикати на све начине покушавају да анимирају државу да уреди ову област, али засад остају без њене реакције. Уместо да се угледа на Европску унију, где се овакав облик рада законски регулисан, држави очито више одговара да радници на лизинг остану у подређеном положају у односу на остале запослене.
– Високо развијена друштва, попут Немачке, нису ништа препустила случају, него су све поделили по гранама привреде, тако да заступљеност радника на лизинг у сфери индустрије код њих може да буде максимално 25 одсто. На тај начин су заштитили своју радну снагу, док је код нас данас ситуација поражавајућа. Радници у радном односу се отпуштају, а онда се исти ти људи примају преко агенције за посредовање у запошљавању. То није случајно, јер је управо тај изнајмљени радник неупоредиво јефтинији послодавцу од оног запосленог на одређено, односно неодређено време, а обавља исти посао – подсећа Савићева.
Агенције преко којих се запошљавају радници на лизинг функционишу тако што ангажују раднике, плаћају за њих порезе и доприносе, али они не раде у агенцији, већ у фирмама којима их агенције уз провизију изнајмљују. Радници се ангажују када је неком предузећу потребна нека струка на одређено време, уз минималне обавеза.
– Агенције тако згрћу паре, држава с евиденције брише незапослене, па се онда дичи како је отворено ко зна колико нових радних места, а у ствари радник јој ради без икаквих права – додаје Савићева.
Да рад на лизинг има класичан робовски статус, поготово ако се зна да је у Србији данас веома тешко пронаћи посао, мишљења је и председник синдиката „Слога”.
– Овакво пословање је преузето из западних система али само најгори део. Наш радник је само роб, без икаквих права, служи за добробит послодавца, остаје прековремено, а то му није плаћено. Те агенције искључиво служе за исисавање новца из одређених предузећа. Њихов профит је енорман. По раднику могу да зараде и до 150 евра месечно. А и јавним предузећима одговара да запошљавају овакве раднике, јер их не поштују довољно, немају никакве обавезе према њима, нити их штити колективни уговор… – истиче Веселиновић.
Иако је овакав начин експлоатације легалан, јер га ниједан акт у Србији не регулише или забрањује, наши саговорници сматрају да је што пре потребно регулисати статус агенција, како би се злоупотребе свеле на минимум.
У агенцији „Мен пауер”, која послује већ девет година, тврде да је суштински бенефит оваквог модела запошљавања прелазак у редовно запослење.
– Искуства развијених земаља у Европи нам показују да привремено упућивање на рад има позитиван ефекат на тржиште рада. Овакав начин запошљавања свакако подстиче развој тржишта рада, јер најчешће представља прилику младима да стекну прво радно запослење и неретко је једина опција послодавца да ангажује раднике услед забране или немогућности директног запошљавања. Њиме се смањује тржиште рада „на црно”, пружа послодавцима могућност ангажовања радника када није у могућности да им директно понуди посао. Негативан ефекат имају само агенције које не послују у складу са законом, наплаћују од кандидата, не пријављују раднике… – тврде у агенцији „Мен пауер”, и признају да искуства из других земаља где се ова услуга пружа дуже од четири деценије потврђују да ангажовање преко агенције никад неће бити замена за директно запослење код послодавца, већ опција првог или додатног рада, као и флексибилнија опција за послодавце.
На нашем тржишту већ 12 година послује и агенција „Адеко” која у свету постоји пола века. Надлежни истичу да овакав вид запошљавања радника има позитиван ефекат на функционисање тржишта рада, јер агенције могу послодавцу да обезбеде потребан број запослених чије образовање, искуство и компетенције одговарају траженом радном месту.
– Одлични примери земаља ЕУ, као што су Пољска, Чешка и Словачка, које су већ прошле процес транзиције управо показују да је доношењем регулативе у овој области и развоју агенција за запошљавање, стопа незапослености значајно смањена. Кандидатима се на тржишту рада обезбеђује посао преко агенција код послодавца, а након неког времена и показаног квалитета у раду они добијају могућност запослења код самог послодавца. У прошлој години само преко „Адека” више од 1.000 колега је добило стално запослење код послодаваца код којих су радили – откривају у „Адеку”.
Од самог почетка ова агенција се, како тврде њени надлежни, залаже за доношење регулативе у овој области и активно учествује у едукацији тржишта и примени стандарда које прописују директиве ЕУ.
– То подразумева и једнак третман и једнако плаћање запослених преко агенције и директно запослених. Сваки радник који има једнак радни учинак, било да је ангажован преко агенције или директно код послодавца, мора да има једнаку зараду – поручују у „Адеку”.