Estetika praznine

Lju­bo­drag Sto­ja­di­no­vić – komentator Politike

Ni­je mi za ne­ku hva­lu, ali te­škom mu­kom pra­tim jav­ne na­stu­pe mi­ni­stra fi­nan­si­ja, g. Du­ša­na Vu­jo­vi­ća

Ni­je bi­lo pre­te­ra­no bur­no u srp­skom par­la­men­tu. Ta­mo opo­zi­ci­je ne­ma, ili je sve­de­na na tro­ji­cu Don Ki­ho­ta: Zo­ra­na Živ­ko­vi­ća, Vla­di­mi­ra Pa­vi­će­vi­ća i Bor­ka Ste­fa­no­vi­ća. Nji­ho­vi ar­gu­men­ti, pra­vo na re­pli­ku, sve­jed­no, obi­ja­li su se o pre­te­ra­no agre­siv­nu ve­ći­nu, ko­ja je svo­ju bal­kan­sku ver­zi­ju bolj­še­vi­zma upor­no is­te­ri­va­la do kra­ja.

Na taj na­čin je ne­po­sred­no od­u­zi­ma­nje pa­ra iz nov­ča­ni­ka gra­đa­na, pen­zi­o­ne­ra pre svih, pro­šlo kao la­god­na igra, ne­mi­nov­nost ko­ja je pro­iz­vod hra­bro­sti i ja­sne vi­zi­je vla­de. Bi­će nam bo­lje za dve, naj­vi­še tri go­di­ne! Ma­da je to ne­ka ver­zi­ja po­li­tič­ke baj­ke sa ve­ro­vat­no ne­sreć­nim kra­jem. Ni­sam pe­si­mi­sta, ali sve ide u pri­log strep­nja­ma da nas če­ka vr­tlog još go­reg si­ro­ma­štva. Lo­gi­ka je jed­no­stav­na: na­še pa­re ne idu u bi­lo šta što je pro­duk­tiv­no, to je si­pa­nje u ka­su ko­ja ne­ma dna, a ima­će sve vi­še ru­pa.

Pr­vi put se do­go­di­lo da jed­na vlast, ma ko­ja, ma či­ja ona bi­la, ta­ko bes­pri­zor­no za­vu­če ru­ke u dže­po­ve svo­jih po­da­ni­ka, uz sla­bo­mi­sle­ći, uvre­dlji­vi, ci­nič­ni agit­prop da se to či­ni u nji­ho­vu ko­rist. Mo­že bi­ti, ma­da no­be­lo­vac Šti­glic tvr­di da ne­ma vaj­de od ta­kve al­he­mi­je za dr­ža­vu, ali je ve­li­ka, neo­t­klo­nji­va šte­ta za gra­đa­ne.

Mo­gu­će je da Šti­glic ipak gre­ši i da će se ne­ki od nas, ko­ji to do­ži­ve, u bla­go­sta­nju za­nji­ha­ti na ze­le­noj gra­ni.

Ne bih se ov­de ba­da­va tru­dio da na­vo­dim me­re ko­je je vlast mo­ra­la da pre­du­zme pre ne­go što za­poč­ne ob­ra­čun pre sve­ga sa svo­jim (naj­sta­ri­jim) gra­đa­ni­ma. Već je bi­lo re­či o to­me na ovom istom me­stu. Hteo sam da ka­žem ka­ko ni­je mo­gu­će uzi­ma­ti ta­mo gde ne­ma, da bi se do­da­va­lo ta­mo gde se ne­mi­li­ce tro­ši. Ov­de je ipak reč o este­ti­ci, da­kle do­brom uku­su i le­po­ti si­ro­ma­še­nja. Mo­ram da pri­znam, ni­je mi pri­jat­no da pra­tim iz­no­še­nje jav­nih mi­ni­star­skih sta­vo­va go­spo­di­na Vu­li­na. Nje­go­va re­to­ri­ka je osen­če­na po­uč­nom, pre­te­ćom in­to­na­ci­jom, on uvek go­vo­ri u ime ne­ko­ga či­je su ide­je ne­do­sti­žne za ko­lek­tiv­nu pa­met srp­ske si­ro­ti­nje, on nas uči ka­ko da se po­na­ša­mo da ne bi­smo iz­gu­bi­li i ono što već ne­ma­mo.

Ni­sam pot­pu­no raz­u­meo ko­me sve taj čo­vek pre­ti, go­vo­ri li u ime na­ro­da, u ime za­ko­na, zdra­ve pa­me­ti, ne­do­ku­či­ve si­le, ili ra­da kao de­lat­no­sti ko­ja je i od nje­ga stvo­ri­la čo­ve­ka?

Ni­je mi za ne­ku hva­lu, ali te­škom mu­kom pra­tim jav­ne na­stu­pe mi­ni­stra fi­nan­si­ja, g. Du­ša­na Vu­jo­vi­ća. Nje­go­va ne­do­sled­nost je već an­to­lo­gij­ska: „Pen­zi­je ne­će pa­sti za vi­še od 10 po­sto ni za je­dan cent.” A on­da nas uči ka­ko da od ono­ga za šta smo bi­li uve­re­ni da je na­še, odu­zme­mo 25 i mno­ži­mo sa 0,22 ili 0,25, ka­ko bi­smo raz­u­me­li šta nam osta­je po­sle isto­rij­ske hra­bro­sti srp­ske vla­de.

No do­bro, po­li­ti­ka je ču­do, čast je iz­mi­šlje­na sa­mo da bi lu­da­ci po­gi­nu­li od još ve­će lu­do­sti (Em­bro­uz Birs). Mo­ra­mo da se pod­se­ti­mo još jed­ne jav­ne bra­vu­re mi­ni­stra Vu­jo­vi­ća, ko­ji se do­bro pot­ko­van, po­ja­vio da ob­ja­sni za­što su pla­te sma­nje­ne li­ne­ar­no, a pen­zi­je pro­gre­siv­no. Po na­šem skrom­nom mi­šlje­nju, ta­kav dra­sti­čan udar na pen­zi­je, ima i bi­o­lo­šku ko­no­ta­ci­ju. Sve ima svoj kraj, po­go­to­vo pen­zi­o­ner. Ali, vra­ti­mo se Vu­jo­vi­ću. On ot­pri­li­ke mi­sli ka­ko je pen­zi­o­ne­ri­ma po­treb­no sve ma­nje pa­ra, pre sve­ga jer ne mo­ra­ju da ku­pu­ju ode­la. Za­po­sle­ni mo­ra­ju, jer ka­ko bi u ri­ta­ma išli na po­sao? Umi­ro­vlje­nik ču­va svo­je je­di­no ode­lo pu­no upor­nih mo­lja­ca i sta­rih fle­ka, to mu je ka­ko na­rod ka­že „i cr­kve­no i mr­tve­no”. Po­šte­no go­vo­re­ći, šta će uop­šte pen­zi­o­ne­ru ode­lo?

Ne znam za­i­sta, da li su se ove ne­su­vi­slo­sti ote­le mi­ni­stru, kao što mu se ote­la ra­ci­o­nal­na kon­tro­la nad svo­jim re­so­rom, ali on je pen­zi­o­ne­re svr­stao u bi­ća sa ne­znat­nim po­tre­ba­ma, i na taj na­čin ih de­ro­gi­rao kao lju­de, ko­ji, eto, ne­ma­ju­ći dru­ga po­sla ipak pu­ne dr­žav­nu ka­su. Ta­ko nas je este­ti­ka pra­zni­ne uhva­ti­la kao ve­li­ka bo­lest, udar na zdrav ra­zum, ru­še­nje ilu­zi­je o pen­zi­o­ne­ri­ma kao onim lju­di­ma ko­ji su ne­ka­da ne­što zna­či­li.

Re­kao bih da je za sva­ku vlast opa­sno pot­ce­ni­ti pen­zi­o­ne­re, i svr­sta­ti ih u so­ci­jal­nu gru­pu ne­moć­nu da se bra­ni. Po­red one tro­ji­ce, pen­zi­o­ner­ska ka­sta po­ste­pe­no iz­ra­sta u ozbilj­nu opo­zi­ci­ju. Na­rav­no da tu ne ra­ču­na­mo ope­ret­ski PUPS i vla­di­nog na­me­šte­ni­ka Kr­ko­ba­bi­ća sred­njeg. Ko­nač­no, još je­dan jav­ni na­stup ko­ji je bio pra­vi bi­ser za ina­če za­spa­lu jav­nost. Gu­ver­ner­ka je go­vo­ri­la o sna­zi di­na­ra, manj­ku u bla­gaj­ni, i šta će cen­tral­na ban­ka da ura­di da bi sa­ču­va­la do­mi­cil­nu va­lu­tu. Ali, bi­lo je pi­ta­nje po­sve­će­no nje­noj pla­ti, ko­ja u se­bi sa­dr­ži vi­še od 20 pro­seč­nih pen­zi­ja. Ima li ona mo­ral­nih pro­ble­ma sa tim?

Gu­ver­ner­ka je na to pa­ko­sno pi­ta­nje le­po od­go­vo­ri­la da ona ne pri­pa­da dr­ža­vi.

Kad je već o este­ti­ci reč, mo­glo se le­po vi­de­ti ka­ko se ta uspe­šna da­ma iz svog ras­ko­šnog, neo­pi­si­vim ša­re­ni­lom or­na­men­ti­sa­nog cvet­nog an­sam­bla, sa­vr­še­no uklo­pi­la u sku­pi ko­stim. Sve joj to le­po sto­ji, ta­ko se od­la­zi na po­sao, ka­ko bi re­kao mi­ni­star Vu­jo­vić. Ali, ne­što me kop­ka, ipak bih že­leo da znam. Ako ni­je u sa­sta­vu dr­ža­ve kao što ka­že, a ve­ru­jem da je to isti­na, ko­me za­i­sta pri­pa­da klju­čar­ka dr­žav­ne bla­gaj­ne?

03.11.2014. Politika / link/