Љубодраг Стојадиновић – коментатор Политике
Није ми за неку хвалу, али тешком муком пратим јавне наступе министра финансија, г. Душана Вујовића
Није било претерано бурно у српском парламенту. Тамо опозиције нема, или је сведена на тројицу Дон Кихота: Зорана Живковића, Владимира Павићевића и Борка Стефановића. Њихови аргументи, право на реплику, свеједно, обијали су се о претерано агресивну већину, која је своју балканску верзију бољшевизма упорно истеривала до краја.
Љубодраг Стојадиновић
На тај начин је непосредно одузимање пара из новчаника грађана, пензионера пре свих, прошло као лагодна игра, неминовност која је производ храбрости и јасне визије владе. Биће нам боље за две, највише три године! Мада је то нека верзија политичке бајке са вероватно несрећним крајем. Нисам песимиста, али све иде у прилог стрепњама да нас чека вртлог још горег сиромаштва. Логика је једноставна: наше паре не иду у било шта што је продуктивно, то је сипање у касу која нема дна, а имаће све више рупа.
Први пут се догодило да једна власт, ма која, ма чија она била, тако беспризорно завуче руке у џепове својих поданика, уз слабомислећи, увредљиви, цинични агитпроп да се то чини у њихову корист. Може бити, мада нобеловац Штиглиц тврди да нема вајде од такве алхемије за државу, али је велика, неотклоњива штета за грађане.
Могуће је да Штиглиц ипак греши и да ће се неки од нас, који то доживе, у благостању зањихати на зеленој грани.
Не бих се овде бадава трудио да наводим мере које је власт морала да предузме пре него што започне обрачун пре свега са својим (најстаријим) грађанима. Већ је било речи о томе на овом истом месту. Хтео сам да кажем како није могуће узимати тамо где нема, да би се додавало тамо где се немилице троши. Овде је ипак реч о естетици, дакле добром укусу и лепоти сиромашења. Морам да признам, није ми пријатно да пратим изношење јавних министарских ставова господина Вулина. Његова реторика је осенчена поучном, претећом интонацијом, он увек говори у име некога чије су идеје недостижне за колективну памет српске сиротиње, он нас учи како да се понашамо да не бисмо изгубили и оно што већ немамо.
Нисам потпуно разумео коме све тај човек прети, говори ли у име народа, у име закона, здраве памети, недокучиве силе, или рада као делатности која је и од њега створила човека?
Није ми за неку хвалу, али тешком муком пратим јавне наступе министра финансија, г. Душана Вујовића. Његова недоследност је већ антологијска: „Пензије неће пасти за више од 10 посто ни за један цент.” А онда нас учи како да од онога за шта смо били уверени да је наше, одузмемо 25 и множимо са 0,22 или 0,25, како бисмо разумели шта нам остаје после историјске храбрости српске владе.
Но добро, политика је чудо, част је измишљена само да би лудаци погинули од још веће лудости (Емброуз Бирс). Морамо да се подсетимо још једне јавне бравуре министра Вујовића, који се добро поткован, појавио да објасни зашто су плате смањене линеарно, а пензије прогресивно. По нашем скромном мишљењу, такав драстичан удар на пензије, има и биолошку конотацију. Све има свој крај, поготово пензионер. Али, вратимо се Вујовићу. Он отприлике мисли како је пензионерима потребно све мање пара, пре свега јер не морају да купују одела. Запослени морају, јер како би у ритама ишли на посао? Умировљеник чува своје једино одело пуно упорних мољаца и старих флека, то му је како народ каже „и црквено и мртвено”. Поштено говорећи, шта ће уопште пензионеру одело?
Не знам заиста, да ли су се ове несувислости отеле министру, као што му се отела рационална контрола над својим ресором, али он је пензионере сврстао у бића са незнатним потребама, и на тај начин их дерогирао као људе, који, ето, немајући друга посла ипак пуне државну касу. Тако нас је естетика празнине ухватила као велика болест, удар на здрав разум, рушење илузије о пензионерима као оним људима који су некада нешто значили.
Рекао бих да је за сваку власт опасно потценити пензионере, и сврстати их у социјалну групу немоћну да се брани. Поред оне тројице, пензионерска каста постепено израста у озбиљну опозицију. Наравно да ту не рачунамо оперетски ПУПС и владиног намештеника Кркобабића средњег. Коначно, још један јавни наступ који је био прави бисер за иначе заспалу јавност. Гувернерка је говорила о снази динара, мањку у благајни, и шта ће централна банка да уради да би сачувала домицилну валуту. Али, било је питање посвећено њеној плати, која у себи садржи више од 20 просечних пензија. Има ли она моралних проблема са тим?
Гувернерка је на то пакосно питање лепо одговорила да она не припада држави.
Кад је већ о естетици реч, могло се лепо видети како се та успешна дама из свог раскошног, неописивим шаренилом орнаментисаног цветног ансамбла, савршено уклопила у скупи костим. Све јој то лепо стоји, тако се одлази на посао, како би рекао министар Вујовић. Али, нешто ме копка, ипак бих желео да знам. Ако није у саставу државе као што каже, а верујем да је то истина, коме заиста припада кључарка државне благајне?