СВЕТ РАДА И РАДНИЧКИХ ПРАВА
Аутор: Срећко Михаиловић, фото МЦ
Инаугурација новог Закона о раду догодила нам се 16. марта 2014. Управо у тренутку када је обављена инаугурација Александра Вучића. То што многи нису видели повезаност те две (а и низ других) инаугурација, то је њихов проблем.
Уосталом, чувена је она слика три мајмуна на којој један покрива очи, други уши, а трећи уста. Тако и ваља: да се не види, да се не чује, да се не говори. Легенда је јапанска, а стварност српска. Па да плагирам и себе и многе друге: шта смо тражили то смо и нашли! Или да досолим народну памет: тражили смо, а сад се као чудимо! Но, да не буде забуне. И да је за владара изабран било ко други од кандидата, ништа не би било друкчије (осим, можда, у детаљима). Капитализам је капитализам и ту нема милости за губитнике. Све у свему нема сумње да ће нови Закон о раду, направљен по вољи „наших“ и „страних“ капиталиста, по убрзаном поступку, пролетети кроз гласачку машину Скупштине Србије. Ништа чудно. Можда се друкчије није ни могло. Но, да ли можемо да се не чудимо ћутећи, да ли можемо да се гласно чудимо? Ћутање, или гласност?
У стварности вредне чуђења, политичка класа ради онако како мора: она је у власти доминантне класе, она је сатрап класе капиталиста. Очекивања да ће политичка класа чинити нешто што није профитабилно за капиталисте, осим у случају изнудице и под притиском, или у случају процене да тренутна корист за капиталисте иде средњорочно против самих капиталиста (дугорочност је и за класу капиталиста и за политичку класу оновремена категорија). Дакле, било ко да је победио, исход би био исти – у фамозном сукобу радника и капиталиста („рада и капитала“) радници су на губитку. Али, зашто ћуте? Зашто, и кад проговоре, говоре појединачно? Не чудим се изборном исходу, нити раду изабраног владара (или раду изабране власти). Можда је неке зачудила разлика у броју гласова оних који су добили изборе и оних који су их изгубили. Разлика је била најављена и она је некако тупо и прихваћена. Више чуди, тупо, пасивно и трпно прихватања рада садашње власти. Осим на периферији стварности (плагијатом на титуле), главне теме остају недирнуте. Па тако и (нови) Закон о раду. Ћутњом на ренормирање рада реагују наука, интелигенција, јавност, тзв. левичари, тзв. леве партије, па и сами радници… Синдикати чине недовољно, стратешки неосмишљено, недовољно аргументовано (а и то што чине, чине у „више колона“, „свака вашка обашка“). Једино малобројне, лево оријентисане, групе, уз чије називе обично иде епитет екстремне, раде донекле разложно и аргументима се супротстављају новом радном законодавству“. И можда још понеко и којегде.
Два репрезентативна синдиката представљају радништво Србије. Претпостављамо да се у чланству ова два синдиката налази половина од укупног броја чланова било којих синдиката. Питамо се, а ко представља ту другу половину синдикалног чланства? Зашто су се та два репрезентативна синдиката олако одрекли проширеног дејства репрезентативности па у преговоре и договоре укључили и остале синдикате? (Да подсетим да је у преговоре укључена нерепрезентативна привредна комора.) Зашто нису тражили да се у преговоре укључе репрезенти цивилног друштва, репрезенти професионалних удружења, као и свих оних који би унели дозу разума у преговоре о нормирању рада? Јавна дискусија о новом радном законодавству свела се на разговоре који се подводе под појам социјалног дијалога. И ми сада можемо само да се чудимо финтирању социјалног дијалога. Превише личи на оно: „Да се договоримо, али да буде како ја кажем!“. Кажу да ће у „дијалогу“ неорганизованих послодаваца/капиталиста и преорганизованих синдиката пресудити члан тријаде који истовремено обавља две функције – функцију државе и функцију највећег послодавца. Или, да будемо ближи истини, главни менаџер највећег послодавца. Иначе, учешће у дијалогу је ограничено на репрезентацију државе, на два репрезентативна синдиката (једном неки други синдикати оспоравају репрезентативност) и једне репрезентативне асоцијације послодаваца (има оних који оспоравају репрезентативност) и нерепрезентативне привредне коморе. У дијалогу не учествују највећи послодавци, тј. највећи српски капиталисти, нити иједна од преостале четири синдикалне централе (једна од њих тврди да је репрезентативна), да не говоримо о представницима цивилног друштва или науке – као што је то пракса у многим европским земљама.
Испоставило се, на крају разговора између главног послодавца, државе и две репрезентативна синдиката, да је задња линија одбране синдиката – питање проширеног дејства колективних уговора. А уколико тог проширеног дејства не буде, опет ћемо и на овом пољу бити најгори у Европи.
– Према подацима са сајта wоркер-партиципатион.еу покривеност колективним уговорима у Француској износи 98 одсто, у Белгији 96 одсто, у Аустрији 95 одсто, у Португалу 92 одсто, у Финској 91 одсто. Покривеност између 70 и 80 одсто забележена је у Словенији, Шведској, Холандији, Данској, Италији, Норвешкој и Шпанији. Просек покривености колективним уговорима у земљама Европске уније износи 62 одсто, али тај просек снижавају у првом реду постсоцијалистичке земље, попут Пољске (25 одсто), Бугарске (30 одсто), Мађарске (33 одсто), Словачке (35 одсто), Румуније (36 одсто), Чешке (38 одсто). Међу постсоцијалистичке земље умешала се Велика Британија са 29 одсто (можда је то разлог што се неки наши лидери позивају на искуство једне бивше лидерке поменуте земље.)
Аутор је социолог, сарадник Центра за развој синдикализма