Београд, 26. децембар 2013. – Данас је у Београду, према програму Министарства за рад, социјалну политику и запошљавање требала да буде одржана трећа и последња Јавна расправа, након које би се до 10. јануара 2014. године, Предлог измена Закона о раду доставио Влади Србије на потпис, а након тога доставио Скупштини Србије на даљу процедуру и усвајање.
Једнострана одлука предлагача да се јавне расправе не одрже због оштрих супротстављања синдиката, зауставила је сваку врсту комуникације и дијалога на ту тему, све је стављено у функцију предлагача и куповину будућег времена.
Удружени синдикати Србије “Слога” су коначног става да овај Предлог закона не треба прихватити, зато што у њему нема елемената стварања државе социјалног благостања, он је класичан неолиберални пројекат базиран на масовној приватизацији и флексибилизацији тржиста радне снаге, у којој се запослени, односно грађани посматрају као обавезни сегмент у функцији стварања флексибилне радне снаге која искључиво треба да обезбеди профит. Између осталог, измена једног оваквог закона, захтева и доношење и других системских закона, захтева независне институције, ефикасну инспекцијску службу и квалитетан Закон о безбедности на раду, што је изостало.
Међутим, оно шта посебно забрињава је да су се у међувремену Влада Србије и њени министри окренули новој тактици, уместо социјалног дијалога, стварању климе неизвесности, методама застрашивања сопстевог народа претњама масовним отпуштањима, као и причама о “незаситим државним службеницима који траже 13 плату”.
Последица оваквих изјава код грађана ствара изостанак емпатије са другима и забрињавајући раст раздражујуће нетолеранције и гнева према онима који раде, посебно у јавном сектору и које данас обележавају као једине кривце за лоше стање у српској економији.
С друге стране, нико више не поставља питање о томе зашто су зараде реалног сектора у Србији најмање, на маргини и периферији Европских и земаља у окружењу, зашто се минимална цена рада годинама не повећава и како је могуће да српски привредници у условима кризе купују некретнине, јахте и аутомобиле, док истовремено “кукају и траже” да им држава обезбеди кредите и боље услове за пословање?!