Eksplozije, trovanja, požari čini se da postaju svakodnevica srpskih radnika i da postaju sudbina naših fabrika. Jučerašnja nesreća u namenskoj fabrici u Lučanima je samo jedna u nizu proteklih meseci. Potresla nas je vest o smrti mladog radnika u kruševačkom Trajalu, otrovalo se više od 50 radnika aleksinačke fabrike Magna. Koliko je bezbedno otići na posao u Srbiji i može li se stati na put sve učestalijim nesrećama i stradanjima u fabrikama, reč jutra dajemo Željku Veselinoviću, predsedniku sindikata Sloga. Hvala vam što govorite za “Probudi se”.
Voditeljka: Nesreće se dešavaju i u drugim fabrikama, ali čini se da su najučestalije baš u onoj koja se dogodila juče. Prema nekom sumiranju medija, samo od 2011. godine desilo se u Lučanima osam eksplozija i požara u ovoj fabrici.
Veselinović: Apsolutno tačno. Gledajući sada prilog, u kojem su građani Lučana i radnici fabrike govorili o tome, ja sam se zaprepastio na način na koji neki od njih kažu: pa eto, to je sasvim normalno. To je, kod nas, prirodno. Znači, jednostavno, ljudi su se saživeli sa time da te nesreće mogu da se dešavaju i da se to dešava, što je veoma žalosno. Ja sam neko ko je nekada radio u fabrici 13 godina, u železari Smederevo, u crnoj metalurgiji, u teškoj industriji znam da su te povrede moguće i sam sam imao jednu povredu na radu. Međutim, Lučani su specifični po tome, zato što ste na čelu te fabrike imali tog čuvenog Radoša Milovanovića, danas pokojnog, koji je prvo radno mesto dobio 60-tih godina kao direktor, otišao je u penziju 2005, čini mi se kao generalni direktor i radio je do same smrti u fabrici kao direktor. Znači, to je bio apsolutni gazda Lučana i te fabrike poslednjih 50 godina. Ja verujem da su tu fabriku još iz posleratnog perioda, kada je to Tito pravio i gradio, verovatno ništa ozbiljnije nije ulagano i da tu postoje razni faktori. Ja stvarno ne želim nikada da kažem apriori da je poslodavac kriv za tako nešto, postoje tu različite stvari: zastarelost opreme, nedovoljna obučenost radnika za taj rad.
Voditeljka: Ko je kriv za nedovoljnu obučenost radnika?
Veselinović: Tu su krivi apsolutno rukovodioci, tu je krivo samo rukovodstvo firme, zato što vi danas zapošljavate mlade ljude, što je normalno, ali ti mladi ljudi da bi postali dobri majstori, koji mogu samostalno da obavljaju neki posao, pogotovo u namenskoj industriji, mora da prođe nekoliko godina da on uči od nekih starih majstora, a danas vidimo da to nije slučaj i da tu jednostavno dečaci ili devojke od 20-tak godina počinju da rade bez adekvatne obuke, bez adekvatne zaštite na radu i onda se naravno takve stvari dešavaju. Ja sam bio zapanjen jučerašnjom izjavom portparolke Milana Blagojevića, koji je dva sata nakon nesreće izašla i rekla kako je sve u redu, kako nema nikakvih propusta, kako niko nije kriv, i tako dalje. Ja se pitam: ženo, da li znaš o čemu pričaš? Niti je izašla policija, inspekcija, tužilaštvo, ti unapred izlaziš i kažeš jednostavno da nema nikakvih propusta, sve je u redu, mi smo to ocenili i videli.
Voditeljka: Ko bi sada trebalo da utvrdi, evo sada vi kažete da predstavnica fabrike je juče rekla da sa sigurnošću može da tvrdi da je ispoštovana celokupna procedura, sva zaštita, bezbednost na radu, kako od strane preduzeća, tako je i od strane povređenih i zaposlenih radnika, pa ko je onda kriv i ko to treba da utvrdi?
Veselinović: Po komandnoj odgovornosti uvek je kriv prvi čovek firme. On je najodgovorniji za to, kako se ljudi zapošljavaju, kako obuku prolaze, njegovi saradnici, ili da kažem nižerangirani direktori, ili da kažem izbor tog čoveka, i ako oni ne sprovedu sve te mere zaštite na radu, ako oni ne izvrše pravilnu obuku radnika, ako eventualno ne kažnjavaju zaposlene za neki propust, pogotovo na tim mestima gde se radi sa opasnim materijama, oni su oni apsolutno krivi. Ovde je najveći problem, ja se tu prilično razočaran i ogorčen, a to je, što ovde nikada niko nije odgovarao od rukovodilaca zbog bilo čije smrti ili stradanja. Za vreme tog Radoša Milovanovića, desetine ljudi je poginulo, nastradalo, a on nikada nije imao nikakvu odgovornost za bilo šta što se tamo dešavalo.
Voditeljka: Sve vreme spominjemo o tome ko obučava radnike. Koje procedure bi trebalo da zadovolje, odnosno, koliko meseci, koliko vremena, nemam predstavu da li su to dani, meseci ili godine, koliko je potrebno da se jedan mladi čovek koji uđe u fabriku obuči da valjano i bezbedno obavlja posao sa ovako opasnim materijama?
Veselinović: To je sistemski problem. Jer vi svojevremeno kada ste se zapošljavali, evo ja kada sam počeo da radim, školovao sam se četiri godine za moj posao, kroz školovanje dolazio na praksu i kada sam počeo da radim, ja sam već četiri godine imao dodira sa tim radnim mestom, radio na njemu, ali opet mi je trebalo nekih minimum godinu dana da počnem da samostalno radim taj posao. Danas toga nažalost nema. Vi danas imate takvu jednu situaciju da se ljudi koji nisu školovani za tu vrstu posla, potpuno neobučeni, ljudi koji nemaju svest o tome, zapošljavaju na tim radnim mestima, i verovatno postoji i deficit na tim radnim mestima, onda oni prolaze neku ubrzanu obuku, koje su često traljave i vi prosto nemate kvalitetnog majstora, radnika, kako mi to zovemo, koji može da obavlja neku delatnost. Može da se desi da među njima ima izuzetaka, ali prosto kada nemate adekvatnu obuku, vi možete doći u situaciju da možete da nastradate ili da se povredite.
Voditeljka: To vas pitam zato što je rekao otac Milomira Milivojevića, koji je stradao 2017. godine kao radnik u istoj fabrici. Gospodin Milivojević je rekao da je očekivano da će se isto desiti u namenskoj fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima zato što su primljeni novi radnici koje niko nije obučavao kako treba.
Veselinović: Ja Milovana poznajem odlično, bio sam kod njega u kući, znam ceo taj njegov slučaj, i znam celu tu priču da je njegov Milomir nastradao i da su oni nastradali zbog toga jer su imali neke pamučne stvari na sebi, a ne bi smeli, nije bilo tih kamera, nadzora, javljača požara i da su posle pogibije dva radnika, Milomira i Milojka, oni uveli te neke vrste zaštitnih mera koje očigledno nisu dovoljne. Ovde je problem što se vi ovde ne bavite uzrocima već posledicama kada se nešto desi onda neko reaguje. Ja moram da kažem jednu vrlo važnu stvar koja se desila u Trajalu, koji je pokazao sav apsurd ovog društva, sistema i neljudskosti. I sami ste na početku priloga prikazali da je poginuo osamnaestogodišnji radnik Nikola u Trajalu. Postavlja se pitanje kako je dečak od 18 godina, mladić, praktično dečak, počeo da radi u pogonu eksploziva i kako je mogao brzo da se nađe na tom radnom mestu gde je nastradao. Ali još strašnije je nešto što se desilo u toj skupštini opštine Kruševac gde odbornici vladajuće većine nisu ustali da minutom ćutanja odaju počast tom dečaku. Međutim, još veći je problem što je generalni direktor firme, Miloš Nenezić, koji je inače predsednik Unije poslodavaca Srbije bio prisutan u toj sali kao odbornik SNS i on nije ustao da oda počast tom dečaku koji je poginuo kod njega u fabrici, verovatno dobrim delom i njegovom odgovornošću. I šta mi pričamo kada imamo takve neljude, takve kadrove, skupinu ljudi koja ne sme da se pogleda u ogledalo, neće da oda počast dečaku koji je nastradao, šta mi možemo očekivati, da li će taj Nenezić ili neko iz Lučana odgovarati? Dok neko od njih ne ode u zatvor, dok neko ne bude krivično odgovarao zbog nečije pogibije, mi nećemo imati prilike da vidimo epilog svih tih nesreća.
Izvor: „Nova S – Probudi se”
Informativna služba
Ceo prilog pogledajte u nastavku…
..