U Beogradu je, povodom Prvog maja, održan do sada najmasovniji protest rada i dostojanstva, u organizaciji pet velikih sindikalnih centrala na nivou cele Srbije. Poseban pečat ovogodišnjem skupu dali su mladi ljudi i studenti, koji su snažno i javno stali uz sindikate, podržavajući zahteve za suštinske izmene Zakona o radu i Zakona o štrajku.
O porukama sa protesta i dubokim problemima koji muče radnike u Srbiji, u emisiji „Između redova“ niške televizije Belle Amie govorio je predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ Željko Veselinović.
Na pitanje o utiscima sa današnjeg skupa u Beogradu i glavnim porukama protesta, Veselinović je rekao da je skup bio značajan jer predstavlja važan korak napred u borbi za prava radnika. Istakao je da su poruke bile jasno usmerene ka zahtevima za pravednijim uslovima rada i dostojanstvenim životom. Kako je rekao, postignut je konsenzus da su neophodne izmene konkretnih zakona, kao i da sindikati moraju povratiti poverenje radnika i prestati da se povlače.
Upitan kako planira da se to poverenje vrati i koje konkretne inicijative će sindikat podneti, Veselinović je objasnio da radno zakonodavstvo u Srbiji obuhvata čitav niz zakona – Zakon o radu, Zakon o štrajku, Zakon o agencijskom zapošljavanju, Zakon o Socijalno-ekonomskom savetu, Zakon o inspekcijskom nadzoru i druge. Naglasio je da su sindikati izgubili poverenje radnika i to delimično s pravom, zbog nesloge i razjedinjenosti, ali i zbog toga što su u globalnom kontekstu bili pregaženi neoliberalnim kapitalizmom, koji kao svoj prioritet stavlja profit, a ne čoveka.
Veselinović je ukazao na niz problema koje treba rešiti. Naveo je da regres i topli obrok, koji bi trebalo da budu osnovna radnička prava, često iznose simboličan jedan dinar. Podsetio je da prosečna radna nedelja u Srbiji traje oko 44 sata, što je među najdužim u Evropi, i istakao potrebu da nedelja postane zakonom zaštićen neradan dan. Osvrnuo se i na praksu rada na određeno vreme koja, kako kaže, traje godinama bez dodeljivanja stalnog radnog odnosa.
Zatražio je uvođenje posebnih odeljenja za radne sporove u sudovima, koja bi, po njegovom predlogu, radne sporove rešavala u roku od najviše šest meseci, jer danas takvi procesi znaju da traju pet, šest, pa i više godina, što dodatno obeshrabruje radnike u traženju pravde.
Na pitanje o radu na određeno vreme, posebno u javnim i lokalnim službama, Veselinović je rekao da zakon već propisuje da poslodavac mora da ponudi ugovor za stalno nakon dve godine. Međutim, naglasio je da se to često zaobilazi, menjanjem naziva radnog mesta ili sitnim tehničkim izmenama u ugovoru. Predložio je povratak rešenja koje je postojalo u bivšoj Jugoslaviji, takozvani probni rad. Prema njegovim rečima, poslodavac bi imao mogućnost da zaposli radnika na probni period od šest meseci do godinu dana, u zavisnosti od stručne spreme, nakon čega bi morao da odluči – ili stalno zaposlenje, ili raskid ugovora. Time bi se izbegle današnje manipulacije.
Govoreći o sindikalnom organizovanju u privatnim firmama, naročito onima sa stranim kapitalom, Veselinović je rekao da je sindikalna organizovanost u Srbiji vrlo niska, nešto više od 20 odsto zaposlenih. Naglasio je da je sindikalno delovanje gotovo nemoguće u firmama koje dolaze iz zemalja poput Kine ili Turske, gde su radnička prava tradicionalno slaba. Naveo je da su mnoge od tih firmi, uz pomoć države, dobile garancije da sindikati neće praviti probleme. Istakao je da radnici koji pokušaju da osnuju sindikat bivaju otpušteni, a inspekcija rada, kada i interveniše, izriče simbolične kazne. Dodao je da se time šalje poruka da je sindikalni rad nepoželjan, što dodatno demorališe zaposlene.
Kao posebno ozbiljan problem izdvojio je uvoz radne snage iz zemalja poput Pakistana, Indije, Nepala i Vijetnama. Rekao je da ti radnici pristaju da rade za male plate i u teškim uslovima, jer novac šalju porodicama u domovini, ali su potpuno nevidljivi u domaćem zakonodavstvu i bez mogućnosti da se sindikalno organizuju. Podsetio je na slučaj vijetnamskih radnika u Zrenjaninu koji su živeli u nehumanim uslovima, bez grejanja i osnovne zaštite, i rekao da se tek nakon pritiska javnosti neke stvari pokrenu, ali da bez sistemskih promena zakona ništa suštinski neće biti rešeno.
Upitan šta konkretno predviđa izmenama Zakona o štrajku, Veselinović je rekao da se taj zakon mora izmeniti iz temelja, jer sadašnji, koji datira iz 1996. godine, ima svega nekoliko rečenica i praktično poslodavcima prepušta da sami određuju minimum procesa rada. Kako je objasnio, dešava se da poslodavci propišu da 95 odsto zaposlenih mora da radi i tokom štrajka, što pravo na štrajk čini besmislenim. Naglasio je da zakon mora jasno da odredi koje delatnosti imaju pravo na potpuni, a koje na delimični štrajk, kao što su zdravstvo, prosveta, vojska ili policija, dok u privatnim firmama pravo na štrajk ne sme biti ugušeno.
Na kraju emisije, novinarka se zahvalila sagovorniku na učešću i podsetila da je u Beogradu tog dana održan najveći prvomajski protest u organizaciji pet velikih sindikata na nivou cele Srbije. Veselinović je time uputio jasnu poruku – borba za dostojanstven rad i pravične zakone je tek počela.
Informativna služba
.