Први радни дан у Србији обележила су поскупљења. Поскупеле су основне животне намирнице као што су: млеко, месо, житарице, јаја, маст, уље, воће. Компјутери и ИТ компоненте такође, па сада рачунар који је, на пример, коштао 54.000 динара, сада кошта око 60.000 динара. Поскупљење се односи и на лаптопове, мониторе, штампаче и таблет рачунаре. Дакле, све је поскупело, осим наших живота који су, изгледа, остали најјефтинији…
УСКОРО БЕЗВРЕДНА?
Владина одлука да од 1. јануара 2014. године подигне доњу стопу ПДВ са 8 на 10 одсто, већини становника Србије отањиће и онако већ празне новчанике. Док трговци у супермаркетима убрзано нивелишу нове цене, банке упозоравају да ће својим клијентима пооштрити услове за продужење било које врсте зајма.
Већина економских стручњака упозорава и оцењује да ће куповна моћ опадати. Из Продуктне берзе у Новом Саду тврде да су цене основних пољопривредних производа тренутно стабилне и да се у првој половини 2014. не очекују поскупљења хране у Србији. Међутим, и они су опрезни у својим изјавама тврдњом да ће та „стабилност“ у великој мери искључиво зависити од процене приноса култура новог рода у другом кварталу године.
Гледање у небо
нова економска дисциплина
А до тог другог квартала и констатног гледања у небо, у овом првом, очекују нас неки други изазови.
Мало ко да није приметио да све информативне емисује почињу и завршавају питањем: хоће ли бити ванредних парламентарних избора, ко ће бити нови премијер и ко ће сачињавати већину у српском парламенту? У том неком међу простору, разни економско-политички стручњаци упозоравају да се са кључним реформама за опоравак привреде касни, посебно око измена Закона о раду, а фокус њихових примедби се односи на неразумевање синдиката о неопходности измена закона чиме би се подстакао привредни раст, веће инвестиције и веће упошљавање.
Без разумевања синдиката?
Као кључни пример синдикалног неразумевања наводе се отпремнине и минули рад, које су за синдикате најмањи проблем, јер су и сами синдикати више пута поновили да се по том питању може наћи компромис, док се, за разлику о кључним стварима уопште не дискутује, а које се односе на отпуштање стотина хиљада радника пропалих српских предузећа, повећању минималне цене рада, осмочасовном радном времену, пуном и плаћеном годишњем одмору и социјалној и правној сигурности за сваког запосленог. Као да су сви заборавили да су разговори о томе право, а не привилегија која се као теза нон-стоп пласира јавности.
Било како било, време краја непостојеће јавне расправе предлагача Закона о раду се приближава, а већ 10. јануара, када се према њиховом плану завршава, Влада би требало да стави параф за улазак у скупштинску процедуру на изгласавање.
Протест
Српског синдикалног фронта
За то време, синдикати, они који би требало да штите права запослених, настављају са калкулацијама о одлагању доношења измена Закона о раду, надајући се новим парламентарним изборима, изборима који неће решити проблем – већ ће га само одгодити. Још поразније је да су синдикати разједињени и да иду у две колене. Савез самосталних синдиката и УГС Независност са једне, Српски синдикални фронт са друге, а радници у сендвичу.
Сами против свих!
Власт и капитал ће ту разједињеност искористити, након чега ће то прославити у најлуксузнијим одмаралиштима, док ће се обезглављена радничка класа потуцати по радњама тражећи јефтине производе, куповати на граме и молити Бога да у другом кварталу године што боље роди жито и пшеница, а све како како би од ситнине која им је простала имали бар за хлеб.
А, ако је само хлеб живот, онда, нека све иде…