Prvi radni dan u Srbiji obeležila su poskupljenja. Poskupele su osnovne životne namirnice kao što su: mleko, meso, žitarice, jaja, mast, ulje, voće. Kompjuteri i IT komponente takođe, pa sada računar koji je, na primer, koštao 54.000 dinara, sada košta oko 60.000 dinara. Poskupljenje se odnosi i na laptopove, monitore, štampače i tablet računare. Dakle, sve je poskupelo, osim naših života koji su, izgleda, ostali najjeftiniji…
USKORO BEZVREDNA?
Vladina odluka da od 1. januara 2014. godine podigne donju stopu PDV sa 8 na 10 odsto, većini stanovnika Srbije otanjiće i onako već prazne novčanike. Dok trgovci u supermarketima ubrzano nivelišu nove cene, banke upozoravaju da će svojim klijentima pooštriti uslove za produženje bilo koje vrste zajma.
Većina ekonomskih stručnjaka upozorava i ocenjuje da će kupovna moć opadati. Iz Produktne berze u Novom Sadu tvrde da su cene osnovnih poljoprivrednih proizvoda trenutno stabilne i da se u prvoj polovini 2014. ne očekuju poskupljenja hrane u Srbiji. Međutim, i oni su oprezni u svojim izjavama tvrdnjom da će ta „stabilnost“ u velikoj meri isključivo zavisiti od procene prinosa kultura novog roda u drugom kvartalu godine.
Gledanje u nebo
nova ekonomska disciplina
A do tog drugog kvartala i konstatnog gledanja u nebo, u ovom prvom, očekuju nas neki drugi izazovi.
Malo ko da nije primetio da sve informativne emisuje počinju i završavaju pitanjem: hoće li biti vanrednih parlamentarnih izbora, ko će biti novi premijer i ko će sačinjavati većinu u srpskom parlamentu? U tom nekom među prostoru, razni ekonomsko-politički stručnjaci upozoravaju da se sa ključnim reformama za oporavak privrede kasni, posebno oko izmena Zakona o radu, a fokus njihovih primedbi se odnosi na nerazumevanje sindikata o neophodnosti izmena zakona čime bi se podstakao privredni rast, veće investicije i veće upošljavanje.
Bez razumevanja sindikata?
Kao ključni primer sindikalnog nerazumevanja navode se otpremnine i minuli rad, koje su za sindikate najmanji problem, jer su i sami sindikati više puta ponovili da se po tom pitanju može naći kompromis, dok se, za razliku o ključnim stvarima uopšte ne diskutuje, a koje se odnose na otpuštanje stotina hiljada radnika propalih srpskih preduzeća, povećanju minimalne cene rada, osmočasovnom radnom vremenu, punom i plaćenom godišnjem odmoru i socijalnoj i pravnoj sigurnosti za svakog zaposlenog. Kao da su svi zaboravili da su razgovori o tome pravo, a ne privilegija koja se kao teza non-stop plasira javnosti.
Bilo kako bilo, vreme kraja nepostojeće javne rasprave predlagača Zakona o radu se približava, a već 10. januara, kada se prema njihovom planu završava, Vlada bi trebalo da stavi paraf za ulazak u skupštinsku proceduru na izglasavanje.
Protest
Srpskog sindikalnog fronta
Za to vreme, sindikati, oni koji bi trebalo da štite prava zaposlenih, nastavljaju sa kalkulacijama o odlaganju donošenja izmena Zakona o radu, nadajući se novim parlamentarnim izborima, izborima koji neće rešiti problem – već će ga samo odgoditi. Još poraznije je da su sindikati razjedinjeni i da idu u dve kolene. Savez samostalnih sindikata i UGS Nezavisnost sa jedne, Srpski sindikalni front sa druge, a radnici u sendviču.
Sami protiv svih!
Vlast i kapital će tu razjedinjenost iskoristiti, nakon čega će to proslaviti u najluksuznijim odmaralištima, dok će se obezglavljena radnička klasa potucati po radnjama tražeći jeftine proizvode, kupovati na grame i moliti Boga da u drugom kvartalu godine što bolje rodi žito i pšenica, a sve kako kako bi od sitnine koja im je prostala imali bar za hleb.
A, ako je samo hleb život, onda, neka sve ide…