U problematičnoj privatizaciji Sartida jedino kupac nije bio sporan

Železara u Smederevu dva puta se našla na oglasu za prodaju, ali je i na spisku od 24 sporne privatizacije čije razrešenje Evropska unija sigurno neće dočekati.

Prvi put, pod tadašnjim nazivom Sartid, 2003. godine prodata je za 23 miliona dolara američkom Ju-Es stilu iz stečaja, kao imovina, dok su dugovi i višemilionski krediti ostali na teret „ljušture“ koja ničim, do iz državne kase, nije mogla da obešteti poverioce.

Za EU, nejasna je bila transakcija koja je podrazumevala velika zahvatanje iz državnog budžeta za otplatu dugova, ali i provizije koje su pratile tu prodaju.

Ipak, Ju-Es stil je vrlo brzo podigao do tada posustalu proizvodnju čelika, u jednom trenutku je ona dostigla 2,2 miliona tona, što je granica projektovanog kapaciteta.

Pogodovala je i visoka cena na tržištu, išla je i do 1.000 dolara za tonu.

Međutim, ekonomska kriza iz 2008. ozbiljno je uzdrmala tržište čelika i limova, cene su se prepolovile i posle nekoliko godina poslovanja uz gubitke, Ju-Es stil se povukao a imovinu železare „prodao“ Srbiji za jedan dinar.

Vlada je 2016. gotovo po identičnom modelu prodala imovinu za 46 miliona evra kineskoj grupaciji HBIS i železara je promenila ime u Hestil.

Dugovanjima se opet bavilo preduzeće koje je ostalo bez kapitala, ali ovoga puta za EU je bio sporan kupac. Pribojavali su se, a i sada sumnjaju, da se preko srpske fabrike na njihovo tržište plasira jeftiniji kineski čelik, što su iz HBIS-a u više navrata demantovali.

Ipak, između te dve privatizacije postoji razlika. Željko Veselinović, predsednik sindikata „Sloga“ a svojevremeno i sam zaposlen u železari, kaže za Danas da je iz ugla radničkih prava dolazak Amerikanaca bio jedan od retkih uspešnih poteza države.

– Ju-Es stil je postavio vrlo visok standard, kakav je i inače u svim njihovim fabrikama u svetu. To je bila jedna ozbiljna sistematizacija rada, pristojne zarade i profesionalan odnos prema zaposlenima. Kada je od njih preuzeta železara, sistematizacija je praktično zadržana, plate su smanjene ali ne drastično, ali su umesto stručnjaka sposobnih da upravljaju tim sistemom, dovođeni partijski podobni koji su gledali svoj interes u fabrici u koju država ubacuje novac kao u bunar. Ogromne količine novca su se isisavale čak i sa onim stranim menadžmentom koji je navodno oštetio fabriku – objašnjava Veselinović.

Ističe da se i dolaskom HBIS-a nije mnogo toga promenilo, ali kaže i da se kinesko upravljanje i ne oseća previše, jer je u železari svega desetak njihovih menadžera.

– Upravo to budi sumnju. Amerikanci kada su kupovali fabriku, šest meseci imali su od 300 do 600 ljudi svih profila, bukvalno su snimali fabriku, proces proizvodnje, mnogi su ostali i kasnije u menadžmentu. Oni su uspostavili i korespodenciju sa društvenom sredinom. Prvo su, na iznenađenje stanovništva, uložili jako mnogo u zaštitu, ugradili su filtere za prečišćavanje vazduha, otpadnih voda i nivo zagađenja bio je kontrolisan uprkos tome što su imali dobru proizvodnju – kaže Veselinović.

Inače, građani Smedereva već duže od dve godine protestuju zbog zagađenja koje proizvodi železara.

Najugroženija su sela u neposrednoj blizini čeličane, ali se ne zna koliko prašine iz dimnjaka železare padne u njihova dvorišta, jer merne stanice koje su postavljene oko fabrike – ne rade.

U funkciji su samo dve u gradu, ali se one nalaze na lokacijama koje nisu pogođene emisijom. Inače, merne stanice postoje tek od 2016. dok se nivo zagađanja pre toga nije merio.

Na pitanje Danasa koliko je Hestil do sada uložio u zaštitu životne sredine, posebno u filtere za kontrolu isparenja koji su uzrok zagađenja okoline, iz smederevske železare odgovaraju da od dolaska u Srbiju ulažu sredstva u projekte za zaštitu životne sredine i podizanje energetske efikasnosti fabrike, a samim tim i u očuvanje prirodnih resursa.

– Kada je novi investitor došao, prioritet, uz vraćanje proizvodnog procesa, bilo je i osposobljavanje svih sistema za zaštitu životne sredine koja su zapostavljena u periodu od 2012. godine. Danas su svi filteri za kontrolu kvaliteta vazduha, kao i svi ostali sistemi za zaštitu životne sredine u funkciji. Poređenja radi, u projekte zaštite životne sredine od 2007. do 2012. godine tadašnji vlasnik je uložio 80 miliona dolara, dok je HBIS od 2017. godine do danas uložio 140 miliona dolara – navode u Hestilu.

Nadoknada

– Građani Smedereva već dugo protestuju zbog zagađenog vazduha, ali je taj problem najviše izražen u nekoliko najvećih sela, Vranovo, Ralja, Radinac, koja su neplanski nikla uz samu fabriku u vreme njene izgradnje. Njih nije moguće zaštititi. Ali, Ju-Es stil je nadoknađivao tom stanovništvu, ulagali su u vodovod, kanalizacionu mrežu, za školu, fudbalski klub. Država pre i posle njih nije radila ništa na zaštiti okoline, a to ne čine sada ni kineski partneri iako najavljuju da će ulagati u rešavanje ekoloških problema – tvrdi Željko Veselinović.