Ако држава не поштује раднике, зашто би то чинили послодавци, навео је за Радник Жељко Веселиновић, председник Удружених синдиката Србије „Слога“.
Синдикално организовање у приватном сектору у Србији још увек реткост
Аутор: Вук Јеремић
Извор: Данас-Радник, 28.11.2014.– Линк
Једни за другим, као реакцију на смањење зарада у јавном сектору, у штрајк су ступили просветари, лекари и полицајци. Очекује се да им се у скоријој будућности придруже и радници из предузећа у реструктурирању пошто је, тврде економисти, сасвим извесно да већина њих неће моћи да настави са радом. Не улазећи у учинковитост њиховог протеста, неспорно је да су промене у јавном сектору праћене буком.
Насупрот њима, ситуација у приватном сектору делује хармонично. Ипак, то је само привид. Шиканирање радника, неуплаћивање доприноса, рад на црно, неплаћен прековремени рад неке су од ствари са којима се радници у приватном сектору сусрећу свакодневно. Ипак, они најчешће ове неправде подносе у тишини. Разлог за то јесте што у приватном сектору синдикално организовање у Србији никада није достигло ниво који је присутан у јавном. Без сигурносне мреже синдикалног чланства, запослени код приватника су често принуђени да играју по такту послодавца, без могућности да ишта промене.
Тачни подаци о броју синдиката и синдикалних чланова у приватном сектору не постоје, јер како објашњавају у Министарству рада, приликом уписа у Регистар синдиката организације нису у обавези да наведу да ли послују у приватном или јавном сектору. И поред тога, саговорници Данаса тврде да је број синдиката код приватника занемарљив. Али, како наводе, и унутар самог приватног сектора постоје извесне разлике.
– Мора да се направи разлика између бивших државних предузећа која су приватизована и новооснованих компанија. У приватизованим предузећима су постојали синдикати док су били у државном власништву, па је највећи број њих наставио са радом и пошто су променили власничку структуру. Међутим, код нових фирми, независно да ли су домаће или стране, постоји много више препрека приликом формирања синдиката, пошто их послодавци виде као рушилачки фактор, каже за Радник Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката.
Закон о раду не види разлике између јавног и приватног власништва када запосленима „јамчи слободу синдикалног организовања и деловања“. Ипак, да закон не остане мртво слово на папиру задужена је држава, у овом случају Министарство рада и Инспекција рада. О овој теми често су говорили и највиши државни званичници.
– Ја сам апсолутно за то да дођу страни инвеститори, али они не смеју да се понашају према радницима као према робовима. У неким страним предузећима је забрањен синдикат и ја их упозоравам, ако не поштују закон, биће похапшени, па ко год да их је довео, изјавио је Ивица Дачић, тада на челу полиције, у још предизборној кампањи 2012. године. Али, не само да нико није ухапшен, већ како наводе из Министарства рада, од ове изјаве Инспекцији рада ниједан послодавац није пријављен због забране оснивања синдиката.
– Од 2012. године до данас Инспекцији рада није поднет ниједан захтев који се односи на забрану оснивања синдиката код послодаваца у приватном сектору, односно у коме се наводи да се запосленима не дозвољава оснивање синдиката. Међутим, синдикати (основани код послодаваца и у јавном и у приватном сектору) подносили су пријаве у којима се наводи да се синдикату не пружају потребни услови за рад синдиката (коришћење просторија, средстава за рад, плаћено одсуство синдикалним представницима, стављање у неповољнији положај синдикалних представника, непружање информација синдикату од значаја за рад синдиката и сл.), што посредно указује на негативан однос појединих послодаваца према синдикату, саопштено нам је из Министарства рада.
А да јавно познатих случајева у којима се под претњом отказом забрањује синдикална активност има, потврдили су нам, без изузетка, сви саговорници са којима смо разговарали. Фирма чије се име, у овом контексту, најчешће помињало је јужнокорејска Јура.
– Они ни не дају могућност ни да се разговара о оснивању синдиката. Свако ко начини било какав потез у том правцу добија отказ. Притом је све ово познато Влади, али се опет не чини ништа. Ми смо разговарали са њима, упозоравали их да крше закон, али без ефекта, наводи Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије.
Да има и позитивних примера показује компанија Бамби из Пожаревца. Ова приватна компанија у већинском власништву суботичке Млекаре, и посредно страних инвеститора, има одличну комуникацију са синдикатима, на обострано задовољство. Горан Дудуковић, главни повереник АСНС у Бамбију, каже да су тренутно у току преговори о потписивању новог колективног уговора.
– Имамо одличне услове рада. Све је чисто и безбедно. Наши радници имају право на више од 30 радних дана одмора, иако је законски минимум 20. Социјална, пензиона и здравствена давања се уплаћују редовно, а о радницима на црно нема ни говора, истиче Дудуковић и додаје да је страх послодаваца од синдиката потпуно неоснован.
Постоји много разлога због којих синдикално организовање није у довољној мери присутно у приватном сектору. Али у њиховом разматрању никако не може да се заобиђе улога државе чији је посао да се стара да њени закони буду поштовани.
– Код нас ви суштински немате социјални дијалог, већ имате његову јефтину копију. Мислим да се Социјално-економски савет није састао дуже од годину дана. Такав однос државе према синдикатима се онда само ланчано спушта и на послодавце. Ако држава не поштује раднике, зашто би то чинили послодавци, навео је за Радник Жељко Веселиновић, председник Удружених синдиката Србије „Слога“.
Према његовим речима, држава би морала да поштује сопствене законе и обећања и да санкционише послодавце који ускраћују радницима њихова законска права.
Удружење грађана Ресурс центар из Мајданпека је пре две године у сарадњи са УСАИД-ом покренуло кампању „Црно на бело“, која је имала за циљ да афирмише синдикално организовање у приватним предузећима, као ефикасан механизам за смањење црне економије. Борис Илијевски, председник Ресурс центра, каже да ће се ситуација поправити у овој области када буде постојао национални консензус о потреби синдикалног организовања.
– Медији и невладин сектор треба да раде на подизању свести о значају синдикалног организовања. Радници најчешће не знају на који начин да оформе синдикат, нити шта би тиме добили. Изузетно корисну улогу могу ту да одиграју и постојеће синдикалне организације које могу да поделе искуства са тим људима – тврди Илијевски.[divider]
КАКО ОСНОВАТИ СИНДИКАТ
Поступак за оснивање синдикалне организације код послодавца (независно да ли је у питању државна или приватна фирма) одвија се кроз неколико фаза:
* Запослени формирају иницијативни одбор за оснивање синдикалне организације
* Иницијативни одбор заказује збор запослених
* Уколико је на збору присутно најмање 15 одсто запослених који својим потписом подрже оснивање синдиката, односно потпишу приступницу, збор запослених прераста у оснивачку скупштину синдикалне организације
* На оснивачкој скупштини се усваја дневни ред, који обавезно садржи усвајање Статута синдикалне организације и избор органа синдиката
* Усваја се Статут и бирају органи синдиката (председник и секретар синдикалне организације, одбор синдиката и надзорни одбор)[divider]