Ako država ne poštuje radnike, zašto bi to činili poslodavci, naveo je za Radnik Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“.
Sindikalno organizovanje u privatnom sektoru u Srbiji još uvek retkost
Autor: Vuk Jeremić
Izvor: Danas-Radnik, 28.11.2014.– Link
Jedni za drugim, kao reakciju na smanjenje zarada u javnom sektoru, u štrajk su stupili prosvetari, lekari i policajci. Očekuje se da im se u skorijoj budućnosti pridruže i radnici iz preduzeća u restrukturiranju pošto je, tvrde ekonomisti, sasvim izvesno da većina njih neće moći da nastavi sa radom. Ne ulazeći u učinkovitost njihovog protesta, nesporno je da su promene u javnom sektoru praćene bukom.
Nasuprot njima, situacija u privatnom sektoru deluje harmonično. Ipak, to je samo privid. Šikaniranje radnika, neuplaćivanje doprinosa, rad na crno, neplaćen prekovremeni rad neke su od stvari sa kojima se radnici u privatnom sektoru susreću svakodnevno. Ipak, oni najčešće ove nepravde podnose u tišini. Razlog za to jeste što u privatnom sektoru sindikalno organizovanje u Srbiji nikada nije dostiglo nivo koji je prisutan u javnom. Bez sigurnosne mreže sindikalnog članstva, zaposleni kod privatnika su često prinuđeni da igraju po taktu poslodavca, bez mogućnosti da išta promene.
Tačni podaci o broju sindikata i sindikalnih članova u privatnom sektoru ne postoje, jer kako objašnjavaju u Ministarstvu rada, prilikom upisa u Registar sindikata organizacije nisu u obavezi da navedu da li posluju u privatnom ili javnom sektoru. I pored toga, sagovornici Danasa tvrde da je broj sindikata kod privatnika zanemarljiv. Ali, kako navode, i unutar samog privatnog sektora postoje izvesne razlike.
– Mora da se napravi razlika između bivših državnih preduzeća koja su privatizovana i novoosnovanih kompanija. U privatizovanim preduzećima su postojali sindikati dok su bili u državnom vlasništvu, pa je najveći broj njih nastavio sa radom i pošto su promenili vlasničku strukturu. Međutim, kod novih firmi, nezavisno da li su domaće ili strane, postoji mnogo više prepreka prilikom formiranja sindikata, pošto ih poslodavci vide kao rušilački faktor, kaže za Radnik Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.
Zakon o radu ne vidi razlike između javnog i privatnog vlasništva kada zaposlenima „jamči slobodu sindikalnog organizovanja i delovanja“. Ipak, da zakon ne ostane mrtvo slovo na papiru zadužena je država, u ovom slučaju Ministarstvo rada i Inspekcija rada. O ovoj temi često su govorili i najviši državni zvaničnici.
– Ja sam apsolutno za to da dođu strani investitori, ali oni ne smeju da se ponašaju prema radnicima kao prema robovima. U nekim stranim preduzećima je zabranjen sindikat i ja ih upozoravam, ako ne poštuju zakon, biće pohapšeni, pa ko god da ih je doveo, izjavio je Ivica Dačić, tada na čelu policije, u još predizbornoj kampanji 2012. godine. Ali, ne samo da niko nije uhapšen, već kako navode iz Ministarstva rada, od ove izjave Inspekciji rada nijedan poslodavac nije prijavljen zbog zabrane osnivanja sindikata.
– Od 2012. godine do danas Inspekciji rada nije podnet nijedan zahtev koji se odnosi na zabranu osnivanja sindikata kod poslodavaca u privatnom sektoru, odnosno u kome se navodi da se zaposlenima ne dozvoljava osnivanje sindikata. Međutim, sindikati (osnovani kod poslodavaca i u javnom i u privatnom sektoru) podnosili su prijave u kojima se navodi da se sindikatu ne pružaju potrebni uslovi za rad sindikata (korišćenje prostorija, sredstava za rad, plaćeno odsustvo sindikalnim predstavnicima, stavljanje u nepovoljniji položaj sindikalnih predstavnika, nepružanje informacija sindikatu od značaja za rad sindikata i sl.), što posredno ukazuje na negativan odnos pojedinih poslodavaca prema sindikatu, saopšteno nam je iz Ministarstva rada.
A da javno poznatih slučajeva u kojima se pod pretnjom otkazom zabranjuje sindikalna aktivnost ima, potvrdili su nam, bez izuzetka, svi sagovornici sa kojima smo razgovarali. Firma čije se ime, u ovom kontekstu, najčešće pominjalo je južnokorejska Jura.
– Oni ni ne daju mogućnost ni da se razgovara o osnivanju sindikata. Svako ko načini bilo kakav potez u tom pravcu dobija otkaz. Pritom je sve ovo poznato Vladi, ali se opet ne čini ništa. Mi smo razgovarali sa njima, upozoravali ih da krše zakon, ali bez efekta, navodi Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.
Da ima i pozitivnih primera pokazuje kompanija Bambi iz Požarevca. Ova privatna kompanija u većinskom vlasništvu subotičke Mlekare, i posredno stranih investitora, ima odličnu komunikaciju sa sindikatima, na obostrano zadovoljstvo. Goran Duduković, glavni poverenik ASNS u Bambiju, kaže da su trenutno u toku pregovori o potpisivanju novog kolektivnog ugovora.
– Imamo odlične uslove rada. Sve je čisto i bezbedno. Naši radnici imaju pravo na više od 30 radnih dana odmora, iako je zakonski minimum 20. Socijalna, penziona i zdravstvena davanja se uplaćuju redovno, a o radnicima na crno nema ni govora, ističe Duduković i dodaje da je strah poslodavaca od sindikata potpuno neosnovan.
Postoji mnogo razloga zbog kojih sindikalno organizovanje nije u dovoljnoj meri prisutno u privatnom sektoru. Ali u njihovom razmatranju nikako ne može da se zaobiđe uloga države čiji je posao da se stara da njeni zakoni budu poštovani.
– Kod nas vi suštinski nemate socijalni dijalog, već imate njegovu jeftinu kopiju. Mislim da se Socijalno-ekonomski savet nije sastao duže od godinu dana. Takav odnos države prema sindikatima se onda samo lančano spušta i na poslodavce. Ako država ne poštuje radnike, zašto bi to činili poslodavci, naveo je za Radnik Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“.
Prema njegovim rečima, država bi morala da poštuje sopstvene zakone i obećanja i da sankcioniše poslodavce koji uskraćuju radnicima njihova zakonska prava.
Udruženje građana Resurs centar iz Majdanpeka je pre dve godine u saradnji sa USAID-om pokrenulo kampanju „Crno na belo“, koja je imala za cilj da afirmiše sindikalno organizovanje u privatnim preduzećima, kao efikasan mehanizam za smanjenje crne ekonomije. Boris Ilijevski, predsednik Resurs centra, kaže da će se situacija popraviti u ovoj oblasti kada bude postojao nacionalni konsenzus o potrebi sindikalnog organizovanja.
– Mediji i nevladin sektor treba da rade na podizanju svesti o značaju sindikalnog organizovanja. Radnici najčešće ne znaju na koji način da oforme sindikat, niti šta bi time dobili. Izuzetno korisnu ulogu mogu tu da odigraju i postojeće sindikalne organizacije koje mogu da podele iskustva sa tim ljudima – tvrdi Ilijevski.[divider]
KAKO OSNOVATI SINDIKAT
Postupak za osnivanje sindikalne organizacije kod poslodavca (nezavisno da li je u pitanju državna ili privatna firma) odvija se kroz nekoliko faza:
* Zaposleni formiraju inicijativni odbor za osnivanje sindikalne organizacije
* Inicijativni odbor zakazuje zbor zaposlenih
* Ukoliko je na zboru prisutno najmanje 15 odsto zaposlenih koji svojim potpisom podrže osnivanje sindikata, odnosno potpišu pristupnicu, zbor zaposlenih prerasta u osnivačku skupštinu sindikalne organizacije
* Na osnivačkoj skupštini se usvaja dnevni red, koji obavezno sadrži usvajanje Statuta sindikalne organizacije i izbor organa sindikata
* Usvaja se Statut i biraju organi sindikata (predsednik i sekretar sindikalne organizacije, odbor sindikata i nadzorni odbor)[divider]