Извор: Вести – Онлајн, 27. април 2015. –
[divider]
Зашто су се Удружени синдикати Србије Слога успротивили министру финансија открива њихов председник Жељко Веселиновић у нашој рубрици „5 минута са…“.
Жељко Веселиновић, председник Удружених синдиката Србије Слога: Фото Слога
Зашто су се Удружени синдикати Србије Слога успротивили после најаве министра финансија Душана Вујовића да би могао да буде делимично или потпуно укинут државни пензиони систем?
– Зато што би нас такав потез уз могуће законске обавезе да грађани морају да штеде у приватним пензионим фондовима директно гурнуо као друштво у државу диктатуре и аутократије.
Због чега?
– Зато што тај прелазак на приватне фондове не оставља избор, већ пред свршен чин доводи и пензионере и грађане које тек чека пензија. Они онда морају да уплаћају у приватни фонд и да им пензије буду мање и несигурније. Шта ако те приватне куће у међувремену пропадну? Нама нови пирамидални систем типа Дафине и Језде не треба, већ државни пензиони фонд мора да опстане. Уосталом, чему онда служи држава и кога она треба да заступа, ако не све своје грађане?
Зашто нападате само министра финансија ако се зна да он следи политику Владе?
– Душан Вујовић је могућност приватних фондова најавио на панелу Међународног монетарног фонда у оквиру Генералне скупштине те институције у Вашингтону. Он мора да зна да је имовина Фонда ПИО у некретнинама велика, па би више бањских лечилишта милионске вредности ишло на поклон неким приватним фондовима који би преузели тај посао.
Шта конкретно замерате министру финансија?
– Немамо ништа против да се министар коцка својим новцем, али никако парама грађана Србије јер би то била продаја њихових судбина и саме државе Србије за чију трговину на светском тржишту капитала Вујовић нема мандат.
Ко је одговоран за катастрофално стање у фонду ПИО?
– Наравно да нису грађани који је годинама раде и одвајају у фонд за старост, већ они који га годинама уназад черупају уз помоћ људи из власти, а да за ту велику пљачку нико у није озбиљно кривично одговарао.
Линк /Министар коцкар и судбина пензионера