Postoji jedno opšte pravilo kojeg se pojedini političari odriču ili ga ne znaju, a drugi nedovoljno razumeju – ako nećemo narod na ulici, onda moramo da imamo valjanu Skupštinu i valjane izbore.
Srbija nije imala slobodne, poštene i demokratske izbore, parlament joj liči pre na cirkus nego na političko telo od najvišeg autoriteta, kakvo bi trebalo da bude, a u takvoj situaciji i vlast i opozicija posežu za ulicom i privremenim angažovanjem naroda za određene političke ciljeve, kaže u razgovoru za Demostat sociolog Srećko Mihailović.
I dok treba razumeti one političke partije kojima je to jedini način, jer sva druga legitimna sredstva ne funkcionišu, ostaje pitanje otkud potreba za okupljanjem naroda onima koji imaju vlast u celoj Srbiji, na nivou Republike, pokrajine i opština, pa i mesnih zajednica.
„Očigledno da se i jedna i druga strana bori istim sredstvima. Ako je opozicija izašla na ulice, sad će njima vlast da pokaže koliko ljudi može da okupi, koliko autobusa i sendviča da im pripremi”, kaže Mihailović i dodaje da u takvoj situaciji opozicija teško da može da ima pravi odgovor.
Govoreći o protestima koje su organizovale opozicione stranke, Mihailović kaže da ćemo tek videti da li će oni postati masovniji.
Kako navodi, do sada opozicione stranke nisu pokazivale dovoljno jedinstva niti minimum saglasnosti oko najosnovnijih pitanja, zbog čega se može sumnjati u uspeh njihove akcije.
S druge strane, vlast, koja u svojim rukama ima državu, reaguje kao i do sada.
„Država je partijska, a opozicija tek povremeno i ponekad podigne glavu i pokazuje svoje potencijale”, kaže on.
Mihailović ističe da postoji jasan povod za protest i da zato nije opravdan atak na partije opozicije sa tvrdnjom da imaju lošu motivaciju, jer u situaciji u kojoj su sve institucije i pojedinci politizovani do krajnjih granica, a politika instrumentalizovana, ne može da se govori o lošim i dobrim motivima.
„Svaka strana koristi svaku priliku, oni koji su na vlasti zameraju ovima koji nisu u vlasti iste stvari koje i oni čine. Opozicija je prihvatila igru koju su nametnuli naprednjaci i stranke koje su im prethodile. Mislim da to nije dobro, jer je to igra na tuđem terenu sa tuđim metodama i strategijama”, naveo je Mihailović.
Upitan da li se nezadovoljstvo građana može artikulisati bez političkih stranaka, Mihailović navodi da je to floskula koja nema racionalne osnove.
„Iluzija je da građani kao pojedinci ili masa mogu nešto ozbiljno učiniti u politici bez određene organizacije, ideološkog koncepta, ali činjenica je i da partije opozicije, ovakve kakve jesu, ne mogu ništa da učine bez građana”, rekao je Mihailović.
On ističe da je potrebna kooperacija i saradnja, a da opozicione stranke nisu do sada bile u stanju da animiraju svoje potencijalne pristalice i da ih angažuju u dovoljnoj meri, kako bi pokazali svu snagu građanskog otpora.
„Distanciranje od politike i političkih stranaka, ma kakve bile, ne vodi ničemu, i tu ni nade u uspeh nema”, navodi on i dodaje da je spontanost u redu, ali samo u okviru određenog organizovanog koncepta, te da mora da postoji vođstvo, jer je sve drugo anarhija, ali u lošem značenju.
Sa protesta su, između ostalog, zatražene ostavke ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i direktora BIA Aleksandra Vulina, smena Saveta REM-a, gašenje štampanih medija i tabloida koji promovišu mržnju i nasilje, oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama koje promovišu nasilje, kao i hitno sazivanje sednice Narodne skupštine na kojoj će se razmotriti odgovornost Vlade Srbije i bezbednosna situacija u zemlji.
Upitan da li očekuje da će zahtevi sa protesta biti ispunjeni, Mihailović navodi da su zahtevi pragmatični, ali preveliki, da se sa njima izlazi prebrzo i da je uspeh u takvim slučajevima redak.
Mihailović navodi da je Srbiji potrebna radikalna promena sistema i rasturanje dosadašnjeg koncepta partokratske države, što, ocenjuje, opozicija nije u stanju da uradi niti pokazuje znake da to hoće, što odbija građane.
„Opozicija jednostavno ne pokazuje dovoljno svoj drugačiji identitet u odnosu na stranke koje su do sada bile na vlasti i teško je nekom prosečnom građaninu kojem je stalo do sebe i svoje porodice, grada i zemlje, da uvidi razlike između ovih i onih partija. Nisu svi isti, ali se prikazuje ta istost u vokabularu, u ponašanju u skupštini, koje je ispod svakog nivoa”, navodi on.
Mihailović zaključuje da mi nemamo državu svih građana, da je država u Srbiji partijska, partije su u rukama njihovih vođa, dok je život podređen profitu i interesima najmoćnijih ljudi.
Izvor : Demostat