Kako bi mogao izgledati ustavan način regulisanja sindikalnih prava
Sindikati se obično kritikuju, poverenje u njih opada, kao i broj članova. Nezakoniti pritisci koje trpe sindikalni predstavnici i aktivisti su izuzetno veliki i praktično prolaze nekažnjeno, što poslodavce koji su rešili da se po svaku cenu oprobaju u uništenju sindikata dodatno motiviše. Same sindikalne strukture malo su uradile da bi promenile ovakvu situaciju i – kako često ističem – najčešće se ograničavaju da svim snagama pokušaju da održe svoj trenutni status, iako moraju biti svesni da takva defanzivna taktika vodi samo njihovom daljem slabljenju.
I u takvoj situaciji, koja je dakle daleko od idealne, treba pričati o sindikatima i mogućnostima za njihovo osnaživanje. Jer sindikati nemaju alternativu, niti je ona moguća. Svakako da moraju proći, ako žele da opstanu, kroz bolan proces u kojem će shvatiti da je balon kojim su se okružili i u kojem deluju kao da je sve normalno i redovno, pod tolikim pritiskom da će pući svakog trenutka. Jedna od stvari koju svako od nas može podržati jeste da se utiče na davanje mogućnosti svakome od nas da bude član sindikata. Ne samo zbog samih sindikata, i ne samo zbog nas samih, već zato što je decenijama unazad politika države usmerena ka neustavnom slabljenju sindikata.
O ustavnosti Zakona o radu i rada van radnog odnosa sam već pisao. Sužavanje mogućnosti realizacije sindikalnih prava, grubo je i kontinuirano kršenje člana 8. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Ono predstavlja i kršenje Konvencija 87 i 98 Međunarodne organizacije rada, kojima se uređuju kolektivna prava radnika. U aktuelnom radnom pravu Srbije samo ono lice koje se nalazi u radnom odnosu, dakle zaposleni, može biti član sindikata. Ako se međutim pogledaju tekstovi pomenutih međunarodnih instrumenata koje je Srbija odavno prihvatila i dužna je da ih poštuje, kao i tumačenja koja dolaze od strane stručnih tela koja su nadležna za nadzor nad primenom tih međunarodnih instrumenata, dolazimo do neminovnog zaključka da država ne poštuje ljudsko pravo na sindikalno udruživanje i delovanje; naprotiv, drastično ga krši u nizu aktuelnih propisa.
Pođimo od Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Član 8. ovog Pakta naslovljen je „Sindikalna prava“ i između ostalog reguliše ko može biti član sindikata, odnosno ko može ostvariti pravo na udruživanje (formiranje sindikata), pravo na učlanjenje u već postojeći sindikat, kao i pravo na sindikalno delovanje. Pakt ovaj krug ljudi određuje na veoma jednostavan način – koristi izraz koji je već prethodno upotrebljen u Paktu u članu 7 – „svako“ (engleski everyone). Ta doslednost ne čudi: članom 7. radnicima su data osnovna individualna prava po osnovu rada, pa je korišćenje iste formulacije u odnosu na titulare osnovnog kolektivnog prava potpuno logično. Izraz „svako“ tumačio je Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava u Opštem komentaru 23 iz 2016: „(Izraz) „svako“ ističe činjenicu da se pravo odnosi na sve radnike u svim sredinama, bez obzira na pol, kao i na mlade i starije radnike, radnike sa invaliditetom, radnike u neformalnom sektoru, radnike migrante, radnike iz etničkih i drugih manjina, domaće radnike, samozaposlene radnike, poljoprivrednike, radnike izbeglice i neplaćene radnike. Pozivanje na izraz „svako“ pojačava opštu zabranu diskriminacije… i odredbu o ravnopravnosti… a dopunjeno je različitim referencama na jednakost i slobodu od bilo koje vrste razlika“. Ako pogledamo spisak radnika koje navodi Komitet, a koji nije konačan nego je dat primera radi, videćemo neke zaista uznemirujuće razlike u odnosu na rešenje koje je upotrebljeno u Zakonu o radu. Najpre, Komitet govori o svakom radniku u svakoj sredini, što znači da radnik poseduje sindikalna prava i kada nije u radnom odnosu, odnosno bez obzira na pravni osnov angažovanja (ugovor koji je potpisao sa poslodavcem). Ovo jasno ukazuje da se pravo na sindikalno organizovanje mora obezbediti i radnicima koji se angažuju van radnog odnosa, kao i u drugim (ja bih rekao „egzotičnim“ ali se obično kaže „fleksibilnim“) modelima rada. Dalje, Komitet navodi samozaposlene radnike – dakle preduzetnici bi pod određenim uslovima morali posedovati sindikalna prava! – a nabraja i poljoprivrednike, neplaćene radnike i radnike u neformalnom sektoru (radnici „na crno“, cela armija ljudi u Srbiji koja se beleži stotinama hiljada). Niko od ovih ljudi prema Zakonu o radu ne poseduje sindikalna prava. Ili drugim rečima, Zakonom o radu njima je na neustavan način ovo pravo uskraćeno. Dalje, Komitet je u Opštem komentaru 5. iz 1994. naglasio pravo svih osoba sa invaliditetom na sindikalno udruživanje. Sindikalna prava prema ovom mišljenju podjednako se odnose na radnike sa invaliditetom bez obzira da li rade u posebnim radnim objektima ili na otvorenom tržištu rada. Prema našem zastarelom načinu uređivanja radne sposobnosti, osobe kod kojih je ustanovljen potpuni gubitak radne sposobnosti nikada više ne mogu raditi legalno, samim tim ni zaključiti ugovor o radu pa ni biti članovi sindikata. Dalje, Komitet je u Opštem komentaru 6. iz 1995. zaključio da i penzioneri moraju biti članovi sindikata ako se radno angažuju nakon ostvarivanja prava na starosnu penziju. U Srbiji ovo pravo pripada samo penzionerima koji su u radnom odnosu.
Dalje, ako se analiziraju odluke stručnih tela Međunarodne organizacije rada,1 može se jasno zaključiti da su sindikalna prava – prava svih, što je jasno istaknuto i u pojašnjenjima o načinu ostvarivanja prava na sindikalno udruživanje i delovanje nekih kategorija radnika. Kada je reč o stranim radnicima, oni poseduju sindikalna prava na isti način kao domaći radnici. Ovo pravo im je u Srbiji odista formalno priznato, ali ne samo da država ne preduzima ništa da stranim radnicima koji se teško snalaze u našem pravnom sistemu olakša njegovo ostvarivanje, nego tradicionalno ćuti na primere zastrašivanja radnika koji potpisuju neustavne i nezakonite klauzule u ugovorima o radu da svoja sindikalna prava neće koristiti. Dalje, ostvarivanje sindikalnih prava ne može biti ograničeno formalnostima koje pojedine kategorije lica ne mogu ostvariti, kao što su izbeglice i migranti. Ove kategorije međutim nemaju nikakve olakšice prilikom zapošljavanja koje bi bile normalne imajući u vidu njihov faktički položaj i način na koji su dospeli do Srbije, pa samim tim ne mogu ostvariti ni sindikalna prava. Dalje, ne postoji prepreka da se sindikalno udružuju i trenutno nezaposlena lica, odnosno da lica čije je zaposlenje prestalo ostanu članovi sindikata. Logika ovakvog rešenja je jednostavna: sindikalna prava pripadaju svim radnicima i deo su opšteg prava na rad, odnosno kolektivnih prava koja proističu iz realizacije prava na rad kao ljudskog prava. A ako je nešto ljudsko pravo, ono pripada svakom pojedincu bez izuzetka, jer mu je urođeno samim tim što postoji kao jedinka, ljudsko biće. Ono može biti objektivno ograničeno, kao što mnoga ljudska prava i jesu ograničena, ali svako ljudsko biće jeste radnik a sindikalna prava pripadaju upravo svim radnicima – zbog njih su formulisana, zbog njih se realizuju. Stoga nema mesta razlikovanju jedinki kao titulara prava. Način ostvarivanja prava se eventualno može razlikovati. Na primer, jasno je da sindikalna prava pripadaju i državnim službenicima, pripadnicima vojske i policije, koji se izričito navode kao potencijalni izuzeci u članu 8. Pakta, kao i Konvenciji 87 MOR. Ali to ne znači da oni ne mogu posedovati ova prava, nego da se njihovo ostvarivanje može razlikovati u odnosu na druge radnike, to jest biti ograničeno u onom delu koji je nužan i logičan. Isto je i u odnosu na neke druge kategorije radnika. Tako se na primer u odnosu na poljoprivrednike navodi da se oni, sasvim logično, ne mogu organizovati na nivou pojedinačnog poslodavca jer ga nemaju, ali im se zato mora dozvoliti sindikalno udruživanje i delovanje na drugim nivoima – delatnosti, grane, na nacionalnom nivou.
Jasno je dakle da država Srbija svesno, namerno i u dužem periodu ne poštuje međunarodne standarde, odnosno nije omogućila – stvorila osnovne pravne pretpostavke – za realizaciju sindikalnih prava kao ljudskog prava. Namerno više puta naglašavam da je u pitanju ljudsko pravo, dakle jedna od osnovnih civilizacijskih tekovina, a ne neki novi trend koji možemo a ne moramo da prihvatimo (uostalom, međunarodni instrumenti koje sam koristio u analizi stari su po nekoliko decenija i spadaju u osnovne kada je reč o ekonomskim ljudskim pravima). Koliko je ovo značajno, može se videti i na primeru vaskrslog zakona o sezonskim poslovima. Na osnovu primedbe Međunarodne organizacije rada (a iste primedbe imali su i Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava UN, kao i grupa specijalnih izvestilaca UN-a) ovo pravo je proklamovano sezonskim radnicima. Takva proklamacija međutim deluje naivno i smešno, budući da ništa ne znači i da je očigledno da se u praksi neće moći koristiti, odnosno da ne postoje osnovne pretpostavke da se ovo pravo uživa na način koji je predviđen. Za tako nešto, mora se izmeniti Zakon o radu.
Postavlja se pitanje, kako je ovo moguće? Ili još bolje, kako je moguće da sindikati ovo znaju (a znaju) i ne preduzimaju ništa decenijama unazad? Svakako je reč o jednom od osnovnih pitanja koje bi trebalo da ih zanima, budući da bi se opštim priznavanjem sindikalnih prava otvorio put ka potencijalnom članstvu (bukvalno) miliona ljudi, koji sada to pravo ne poseduju. Na ovo pitanje ne može se dati dobar odgovor, odnosno njega pre svega treba postaviti samim sindikatima. Njihova inertnost u delovanju u odnosu na niz pitanja koja ih se itekako tiču, samo da ne bi „talasali“ i skretali pažnju na sebe, očigledno nema granica čak ni kada je u pitanju efikasno sečenje grane na kojoj sede. Sindikati lišeni masovnosti, tupa su alatka u borbi protiv interesa kapitala. Tim pre još više čudi njihova inertnost da se ovo pitanje pokrene i reši na jedini mogući i ustavan način – tako što će se Zakonom o radu sindikalna prava dodeliti svim radnicima, bez izuzetka. Ostaje da se vidi kako će se sindikati postaviti u odnosu na ovo pitanje, kako u predstojećoj „mini borbi“ protiv zakona o sezonskim poslovima, tako i u onoj predstojećoj „glavnoj borbi“ kod pisanja novog Zakona o radu (kad god to pitanje bude došlo na red).
Peščanik.net, 15.09.2022. /link/
Foto: MC