СЛОГА КОМЕНТАР: [divider]7. октобра, на Светски дан достојанственог рада, готово 100.000 људи прошетало се кроз центар Брисела, у маршу под паролом „Нама само мрвице“, који је организовала коалиција белгијских синдиката. Као и увек, било је ту сузавца и водених топова.
У Београду су, у исто време, две репрезентативне синдикалне централе и чланови Социјално – економског савета – Савез самосталних синдиката Србије и УГС Независност, уз подршку ИТУЦ/ПЕРЦ Канцеларије за југоисточну Европу и Међународне организације рада, организовали округли сто у београдском Медија центру.
Учесници скупа, у мајицама на којима је писало „Стоп похлепи капитала“, промовисали су овај значајан међународни дан, али и лифлет, односно летак који је неколицина синдикалних активиста у том тренутку делила збуњеним шетачима у строгом центру Београда, буквално испред седишта њихових синдикалних централа.
О томе – шта се причало на скупу, беспредметно је коментарисати или преносити, јер то мора да се погледа и послуша сопственим очима и ушима да би се добио прави осећај – каква је то синдикална јадиковка била. Нарицање над тешком радничком судбином, вероватно не и сопственом.
Врхунац догађаја је, међутим, био тренутак када је Зоран Стојиљковић, иначе модератор округлог стола, познатији у јавности као професор Факултета политичких наука, дугогодишњи синдикалац и члан Одбора Агенције за борбу против корупције грозничаво завапио: шта ради Српска православна црква, највећи ауторитет међу србима. Зар смо ми икада покушали да их изведемо на чистину?
Погледај Видео
Питање, од кога верујемо да су се у том тренутку загрцнили сви црквени великодостојници – од патријарха, митрополита, епископа, па све до ђакона, а можда и његови рођаци са Душановца које је током модерирања у свом познатом надахнућу споменуо.
Није ли то у најави неки нови облик синдикалне борбе у Србији? Можда – Синдикална литија!?
Није! И то је већ виђено. У Србији сваки одржани синдикални скуп личи на литију. И врапцима је већ одавно јасно да се данас, на врхунцу моћи неолибералног капитала, шетњом не стиже до достојног рада и зараде.
За пристојну плату и достојанствен рад је потребно много више од лифлета и призивања Цркве и Бога у помоћ!
За почетак – опште јединство свих синдикалних централа и спремност њихових лидера да стану на чело колоне која ће масовним штрајком блокирати Србију у захтевима за живот достојан свог рада.
Зато, што би рекли, рођаци, пустимо Цркву, присетимо се шта значи секуларност и окренимо се људима.
Богу Божије, а раднику плата!