Fondacija Centar za demokratiju (FCD) održala je tematski okrugli sto pod nazivom „Uloga civilnog društva u zaštiti ljudskih prava u kompanijama“.
Među učesnicima debate bio je i predsednik USS Sloga Željko Veselinović, poznat po svom aktivnom učešću u sindikalnim i društvenim pitanjima. Uz njega, u panel diskusiji će učestvovati i brojni drugi eksperti, uključujući predstavnike civilnog društva, sindikata, i međunarodnih organizacija.
Moderatorka je bila novinarka Ljubica Gojgić.
Ljubica Gojgić : Postoje mišljenja da bi javna preduzeća trebalo da prednjače u državi koja želi da pokaže razumevanje protokola o ljudskim pravima, koje ratifikuje Skupština. Naglašava se važnost demonstriranja toga ne samo na papiru, već i na terenu. Nedavno smo imali slučaj u pošti gde se razotkrilo mnogo kršenja radnih prava. Stalno se postavlja pitanje o ulozi sindikata, a dolaze i pitanja od onih koji nas slušaju: Ko je odgovoran? Čuli smo šta postoji kao mogućnost da je postojalo ranije. Koji su sada novi mehanizmi? Kako stvoriti mrežu koja će zaposlenima dati ohrabrenje da prevaziđu strah i prijave probleme u kompaniji u kojoj rade, kao što su rasprostranjeno ili pojedinačno kršenje prava?
Željko Veselinović: Hvala Ljubice, mislim da je to pravo pitanje. Ja sam Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije – Sloga i narodni poslanik, u ovom prošlom a i sada u narednom mandatu. Od večeras ili sutra ću biti i novi štrajkač glađu u Republičkoj izbornoj komisiji.
Moram reći da nisam verovao u civilni sektor pre nekoliko godina jer nisam imao priliku da sarađujem. Međutim, mislim da sam pogrešio jer smo posle počeli da sarađujemo sa mnogim ljudima iz civilnog sektora i većina njih je danas ovde. Saradnja se pokazala sjajnom, ne samo u debatnom smislu, već smo došli i do konkretnih stvari. Na primer, pomogli smo radnicima u tekstilnoj industriji. Centar političkih emancipacija je mnogo pomogao, kao i u međunarodnim kontaktima i finansijskoj podršci ljudima u štrajku.Astra i Zrenjaninski socijalni forum su uradili mnogo toga, otkrivši slučaj sa vijetnamskim radnicima u Linglongu. Stefan i ja smo imali priliku da putujemo po Srbiji i pokušavamo da osvestimo ljude o važnosti sindikalnog organizovanja.
Kao narodni poslanik, pokušao sam da predložim zakon o radu koji su uradili Centar za dostojanstven rad i Fondacija Olaf Palme. Nažalost, došli smo u situaciju da vladajuća većina, osim grupe “Srbija protiv nasilja”, nije podržala taj zakon. Naša borba bila je usmerena na to da kroz Parlament govorimo o radničkim temama i problemima, ali to je bilo nemoguće zbog vladajuće većine i predsednika skupštine koji su nam to onemogućili da o tome i govorimo i dopremo do ljudi koji to prate.
Što se tiče javnih preduzeća, to je ogroman problem. Već gotovo 12 godina postoji konstantan pritisak, pretnje i ucene nad zaposlenima u javnom sektoru. Zaposleni, koji uglavnom rade za male plate pod ugovorima na određeno vreme, su u strahu da mogu ostati bez posla. To je ogroman problem poslednjih godina. Ljudi su u konstantnom strahu i panici, čak i do paranoje da su oni jedini koji se nalaze pod pratnjom i prisluškivanjem. Jedini način za to je hrabrost. Primetio sam da se aktuelni režim i ljudi koji vode razna preduzeća plaše hrabrih ljudi. Ti ljudi su potpuno nestrucni, nekompetentni i partijski kadrovi čiji je jedini cilj da zaposle što više svojih ljudi koji neće raditi ništa osim primanja plate. Cilj im je da prikupe što više kapilarnih i sigurnih glasova, te da što više novca potroše na besmislene projekte, zastrašujući i plašeći ljude.
Na primer, naš predsednik sindikata Stefan Mitrović je bio na meti tabloida, predstavljen kao državni neprijatelj broj jedan, optužen da radi za Šolaka i Đilasa, vozi novi auto od 18000 evra i da je vlasnik Dejli ekspresa. Međutim, on zapravo radi kao poštar već više od 10 godina za platu od 53-54 000 dinara. Njegova supruga radi za minimalac od 40 000 i imaju troje male dece. To pokazuje do koje mere su spremni da se obračunaju sa ljudima koji iskažu hrabrost. Međutim, Stefan je dobar primer jer nije popustio pred pokušajima i da ga potkupe, nudeći mu posao upravnika, bolje radno mesto sa mnogo većom zaradom, što je on kategorički odbio, nije potpisao Aneks ugovora i nije prodao kolege. Takva hrabrost pokazuje da se ti ljudi izuzetno plaše hrabrih ljudi. Uočio sam da se pritisak vrši isključivo na one koji su zaplašeni, jer ih je lako manipulisati. Kada neko pokaže zube i odbije ucene i podmićivanja, oni nailaze na zid, jer se plaše hrabrih ljudi.
Nažalost, nisam bio popularan kada sam rekao da su srpski radnici velike kukavice, ali stojim iza toga. Sindikati ne mogu da se bore u ime nekoga; mogu se boriti sa tobom, ali ne za tebe. To je veliki problem.
Što se tiče institucija sistema, posebno onih koje treba da štite radnike od zloupotreba i mahinacija, one ili nemaju ovlašćenje da to rade, ili ne žele, ili se proglase nenadležnim. To je ozbiljan problem. Pre svega, mislim na inspekciju rada, tužilaštvo, policiju i na sudove. Naše pravosuđe je sporo, pogotovo kada se radi o radnim odnosima. Čuo sam od gospođe Jovane (MOR) o vaninstitucionalnim modelima koji mogu pomoći radnicima i sindikatima. Lično, sa Međunarodnom organizacijom rada (MOR) nemam ni dobrih ni loših iskustava; za 23 godine bavljenja ovim poslom nisam video ni jednu njihovu aktivnost u zaštiti radnika ili da se oglase po nekom pitanju. Možda sam subjektivan, ali nikada nisam video da rade išta korisno. Javno smo kritikovali Jovana Protića, koji ima oko 20 godina iskustva, jer je on nevidljiv i nepostojeći, baš kao i Zagorka Dolovac.
Izvinjavam se što sam malo nekonvencionalan za ovakve skupove, ali mislim da je važno reći neke stvari.
Tekst: Informativna služba
Video, Foto: Fondacija Centar za demokratiju