УПОЗОРЕЊЕ ИЗ АМЕРИКЕ: Баш згодно што се то писмо сенаторке Елизабет Варен појавило о управо окончаном викенду. Пренето је у нашим медијима посредством блогера Ројтерса и сви ту пренету верзију могу прочитати на интернету под називом „Ко говори кроз уста економиста“.
Сенаторка Варен позива директоре шест највећих финансијских институција у САД, дакле шест моћних институција, да објаве које експертске институције финансирају. „Политика ваших институција да прикривају ту врсту донација од јавности је погрешна. Већа транспарентност би била добра и за ваше акционаре и за креаторе политике и, коначно, јавности. Баш као што постоји транспарентност у вези са вашим директним доприносима лобирању у вези са креирањем политика које вам иду у прилог иста таква транспарентност треба да постоји у вези са вашим индиректним напорима да утичете на креирање економских политика кроз финансијски допринос тханк тенковима“, наводи се између осталог у том писму. А блогер извлачи закључак да „ако је рад једног тхинк тенка базиран на извесној идеологији и све што закључује, закључује базирано на тој идеологији, онда он није ништа друго од ударног мегафона“.
КО ПОЗИВА: Као што је већ познато и ја сам била учесник на прошлонедељној трибини посвећеној изменама Закона о раду која је одржана на Правном факултету, а која је у јавности представљена као врло бурна, чак на граници инцидента. Одмах хоћу да кажем, да сам у свом радном веку и у фирмама у којима сам раније радила присуствовала много бурнијим расправама поводом много мање значајних тема. Ипак сам се после ове расправе осећала веома лоше из више разлога. Да сам се с разлогом осећала лоше, показао је већ наредни дан, пошто су вести о догађајима на трибини обишли домаће медије. Прво, из објављених саопштења сам схватила да је из неких разлога веома важно да организатор трибине није Правни факултет него Удружење студената за слободу тог факултета, и друго, да је још важније да то удружење за слободу није ни под утицајем нити у организационој вези са Либертаријанским клубом Либек из Београда иако је баш представник тог клуба трибину водио и не баш као неутралан медијатор. Пошто ја заступам искључиво своју главу, а немам намеру да правим политичку каријеру, мени никад није нарочито битно која су становишта осталих учесника у јавним догађајима у којима понекад учествујем нити водим рачуна о томе да ли ће ми имиџ покварити или поправити друштво неке особе или евентуална реакција публике. Тако да у том погледу никад не постављам услове, мада ме неке особе са којима се таквим поводима понекад срећем баш нервирају. Признајем да портпароли министара о свему напред наведеном можда морају водити рачуна. Њихова ствар. Дакле, Удружење студената за слободу се у преписци са мном декларисало као удружење које се залаже за слободно тржиште и личне слободе, и као део међународне мреже од преко 1.000 секција од којих се четири налазе у Београду, још и на Филозофском, Економском и Факултету политичких наука. Нисам баш пазила, али сам из неког разлога закључила да они припадају тој либертаријанској идеологији којој они, сад видим, баш неће да припадају. Или Либертаријански клуб неће да му они припадају? У сваком случају одмах после Нове године ћу се заинтересовати за начине организовања и врсте удружења која постоје на нашим државним Универзитетима. Одраније ми је то интересантно: мој је отац имао пословног партнера у Немачкој, био је врло леп човек иако је преко лица имао уочљив ожиљак. Објашњено ми је да су се тим ожиљком идентификовали у давна времена припадници неког студентског удружења. Није му о томе остао добар утисак.
КО ЈЕ ПОЗВАН: Испало је, према саопштењима организатора, да су помамљени синдикални представници спречили студенте да са министром за привреду Сашом Радуловићем поразговарају на академском нивоу. У позиву за трибину јесте наглашено да организатори очекују присуство око 200 студената и професора, али пред саму трибину организатор је нас учеснике, задовољан обавестио да је сала пуна, да су ту и студенти других факултета, па и неки левичари, чини ми се са Филозофског факултета, изгледа да се либерали и левичари узајамно помно прате, а „биће занимљиво“, рекао је организатор, ту су и представници синдиката. Није ми изгледало да је због тога ни незадовољан ни забринут. Нити да су покушали да их од учешћа на студентској трибини одврате. Напротив. Кад смо у салу ушли – настојала сам да препознам има ли међу онима који су бурно негодовали на рачун министра Радуловића и Закона о раду студената – и на левој страни од стола за којим сам седела, а при дну сале седела је респектабилна група младих људи који не могу бити друго до студенти. Они су били врло активни, али више реакцијама на догађаје на трибини него личним учешћем. Јесу мало „ложили“ организаторе, али ништа непристојно и ван дозвољених и чак пожељних оквира. Закључила сам да су то ваљда ти „левичари“ са Филозофског факултета. Добро, можда вувузелама није било место на факултету, али нису вувузеле главни узрочник оволике буке. У сваком случају водитељ трибине се са много мање нетрпељивости односио према тим ваљда „левичарима“ него према представницима синдиката, иако се добар део ових последњих декларисао као бивши студенти Правног факултета.
КО ЈЕ У ЕВРОПИ: Министар Радуловић и др Бошко Мијатовић из Центра за либерално-демократске студије су, и на моје изненађење, заступали англосаксонски модел радних односа, па је чак у једном тренутку Мијатовић оштро приметио да Србија још није у Европској унији, зашто би морала да се држи њених директива. Један од представника синдиката је питао о чему се ту ради, али његово питање није препознато као питање. Иако је од четири говорника за столом само ја требало да заступам другачије гледиште о актуелним тензијама око Закона о раду, ствари се у сали очигледно нису развијале баш у жељеном правцу, па су се више Мијатовић, а мање министар Радуловић прихватили у академским расправама сигурно недопуштеног метода: синдикалном чланству су емитоване поруке како их синдикално вођство само злоупотребљава у личну корист, а незапосленима како су већ запослени криви што они никад неће наћи посао. То наравно није допринело смиривању ситуације, па је Мијатовић на крају информисао синдикате да Влада Србије није обавезна да уважи њихово мишљење при доношењу овог закона. А поводом питања колико ће усвајање измена Закона о раду за које се залаже допринети расту запослености, Мијатовић је поткачио и нас новинаре: то, као, ми волимо да рачунамо колико процената, они економисти не рачунају, тако да он не зна колико. Тако да је испало да је трибина требало да послужи заговорницима либералне идеологије за промоцију њихових ставова, а да се намера разбила о њихову неспособност да се суоче са последицама права других на слободно и другачије мишљење, за које се декларативно залажу.
Аутор : Ружа Ћирковић, Дневни лист Данас http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/u_cije_ime_vi_govorite.884.html?news_id=273810