У реалном свету, синдикати и невладине организације грађанске оријентације су населе и наседају на преварну причу о деполитизацији. На дистанцирање од политике утицало је и неколико реалних чињеница. Прво, када се политика редукује на (изборну) борбу за власт, онда се релативно лако нађу разлози за дистанцирање. Друго, када се на моралном плану политика дефинише …
Пише: Срећко Михаиловић, социолог
Отпор Милошевићу и учешће у изградњи демократског друштва 2000-тих показали су да синдикати и цивилно друштво могу успешно да сарађују и остваре политички утицај. Данас они имају низ заједничких тема и послова – од борбе против енормне социјалне неједнакости, експлоатације, угњетавања и дискриминације, а за људска права, демократизацију, солидарност, правну државу и решавање еколошких проблема, али је њихов социјални и политички утицај минималан, капитал анулиран ниским поверењем радника и грађана, а примери успешне сарадње недовољни.
Синдикати Србије данас нису у стању да се идентификују, односно да буду идентификовани као релевантан социјални партнер власника капитала и државе. Власници капитала и држава не воде (социјални) дијалог са немоћним партнером који је већ дефинисан као губитник и није у стању да такав свој положај надиђе. На објективном плану ниска социјална (и политичка) моћ синдиката одређена је великом незапосленошћу и чињеницом да синдикати (осим у неким јавним делатностима) немају капацитете за успешне штрајкове, нити ће их имате све док је на тржишту радне снаге толико људи да у сваком тренутку они који који штрајкују могу бити замењени. Претња штрајком је претња празном пушком.
На субјективном плану, синдикати мало шта чине да би повећали свој утицај и своју моћ. Довољан је пример – фрагментираност синдиката, међусобна конфронтација и сукоби. Ако се овом дода непостојање стратегије синдиката за излазак из кризе, онда комотно можемо да тврдимо да синдикати прихватају своју немоћ као нешто што је споља одређено и нешто на шта они не могу да утичу.
За невладине организације грађанске оријентације се пак може рећи да се задовољавају ниским утицајем на дефинисање појединих политика и на мање-више скромно „узбуњивање јавности“ поводом појединих глобалнијих тема. Уз нешто мало цинизма могли би да устврдимо да се ове организације задовољавају „пројектиним утицајем“ и „пројектним карактером“: уске групе људи које раде на строго дефинисним пројектима, а које дефинише и плаћа донатор.
На субјективом плану, у последњих неколико година, ако се изузме десетак заиста успеших организација, друштвени утицај се углавном остварује у виртуелном свету фразеологије. Прича о цивилном друштву препуна је општих места, идеално-типских конструкција, замагљивања, фразема које мало шта значе или терминима које обичан свет не разуме (адвоцацy, гоод говернанце, јавне политике, полицy процесс, партиципативност…).
У реалном свету, синдикати и невладине организације грађанске оријентације су населе и наседају на преварну причу о деполитизацији. На дистанцирање од политике утицало је и неколико реалних чињеница. Прво, када се политика редукује на (изборну) борбу за власт, онда се релативно лако нађу разлози за дистанцирање. Друго, када се на моралном плану политика дефинише као непојамна прљавштина, као трговачко друштво нечасних људи, а већ знамо да су они „сви исти“ – онда је ту већ довољно разлога да се дистанцирамо. Треће, самоубилачке трансформације „Отпора“ и Г17Плус („самоубилачке“ у контексту почетне мисије ових покрета/удружења као израза одређеног цивилитета) су оно лоше искуство на које се увек можемо позвати, ако нам је стало да дифамирамо политику и политичаре. Четврто, лоша искуства појединих синдиката из разних договора, уговора, пактова са политичким странкама… И док је дистанцирање од уласка у власт природно и произилази из карактера синдиката и ОЦД, дотле је дистанцирање од политичког утицаја погубно и за синдикате и за остале организације цивилног друштва.
Нове форме отпора
На глобалном нивоу, покрет Оццупy и други унели су новине у промишљање стратегије и организације грађанског и радничког делања. На идеји успостављања опозиције глобализацији и неолибералним капиталистима, јавили су се релативно бројни покрети и колико-толико структуриране скупине – са иновативним решењима, пре свега организације и облика отпора. Незаобилазна су норвешка искуства у повезивању синдиката јавног сектора са невладиним покретима и организацијама што је довело до стварања Кампање за социјалну државу која је од 1999. до 2005. окупила милион људи померивши политичку равнотежу у норвешком друштву улево.
Треба поменути и Алтер самит одржан у Атини у јуну ове године организован са грчким друштвеним покретима уз подршку организација цивилног друштва, синдиката, невладиних организација, политичких и културних личности из целе Европе. У његовом манифесту се каже: „Обавезујемо се да удружимо снаге и да се боримо заједно да остваримо наше захтеве кроз националне и европске акције.“
И код нас има позитивних примера сарадње. Неколико организација цивилног друштва код нас у свом фокусу имају радничке теме. Поменућу три такве организације: Учитељ незналица и његови комитети/ЦЗКД, Европски покрет и Центар за демократију.
Посебан пример добре праксе је систематско бављење радничким темама Центра за демократију: Пројекат Жене, запошљавање и сиромаштво, 2008 -2009. године уз подршку УНДП канцеларије у Београду, у оквиру Програма за инклузивни развој; Сви имамо право на безбедно радно место, 2010-2011. године; Балканска мрежа за достојанствен рад 2011-2012. (пројекат је покренула организација Олоф Палме Интернатионал уз подршку Европске Уније. У кампању је било укључено више партнерских организација из региона, међу којима и Центар за демократију. Општи циљ пројекта је био јачање капацитета синдиката, тинк-тенк организација и невладиних организација за удружено деловање ради постизања достојанственог рада на Балкану); Црно на бело посвећена правима радника; Достојанствени рад за сваког (шест партнерских НВО у јануару 2012. започело је спровођење једногодишњег пројекта); Једнаке на послу, 2013. године; Зауставимо корупцију која угрожава достојанствен рад (у партнерству са Београдским Центром за људска права и Иницијативном за локални развој из Краљева)…
Неколико невладиних организација и удружења грађана ради искључиво на питањима везаним за раднике и синдикате, односно организације у чијим активностима значајан удео имају радничке теме: Покрет за слободу, УГ Равноправност (Зрењанин), Центар за развој синдикализма (Младеновац), “Република”, Центар за индустријске односе, Маркс21, “С.Т.Р.И.К.Е.”, Удружење грађана за заштиту људских права Уранак (Раковица), Ресурс центар Мајданпек, а треба поменути и Коалицију за развој социјалног предузетништва (Смарт и други) и Мрежу социјалне економије Србије. Није занемарљиво повезивање НВО и синдиката на локалном нивоу.
Финансијску подршку организацијама цивилног друштва које се баве радничким и синдикалним питањима дају: Фондације Фридрих Еберт (Немачка), Роза Луксембург (Немачка), Фонд за отворено друштво, СЛА (Швајцарска), Прогетто Свиллупо (Италија), Олоф Палме (Шведска)…
Нова партнерства
Такође има назнака теоријског утемељења те релативно нове праксе. На то скреће пажњу Нина Полошки Вокић у завршном поглављу сјајног зборника радова (Еволуција синдиката, Загреб 2012) указујући да постоје две нове филозофије синдикализирања: партнерски синдикализам и друштвени синдикализам. Прва филозофија заснива се на идеји партнерства између синдиката и послодаваца, друга филозофија полази од сукобљености синдиката и послодаваца и фокусирања на оријентацију сарадње са друштвеном заједницом а ради решавања главних друштвених проблема.
На овом трагу је и наша Канцеларија за сарадњу са цивилним друштвом која наводи да: “Под цивилним дијалогом подразумевамо институционализовану комуникацију између организација цивилног друштва и инстанци власти, суштинско укључивање цивилног друштва у процесе доношења одлука као и размену мишљења и ставова равноправних партнера у конструктивном дијалогу. Значају овог новог механизма додатно доприноси и дефиниција цивилног друштва којом се обухватају не само удружења, већ и медији, синдикати и послодавци као социјални партнери, и остали неопходни важни друштвени актери који партнерски учествују у даљим процесима реформи и изградње свеукупног међусобног поверења у процесима демократизације институција и друштва опште.”
ИЗВОР: http://www.sindikalizam.org/index.php?fullnews=2403