Samo složni, udruženi, prepoznati međusobno kao pripadnici iste klase obespravljenih, eksploatisanih, opljačkanih… samo solidarni, spremni da se žrtvujemo za prava i položaj svoje braće, imamo šansu da se koliko-toliko odbranimo od sprege bankara, tajkuna i političara koji nam zatežu „svilen gajtan“ neoliberalizma oko vrata! zaključuje Vladimir Radosavljević, potpredsednik USS Sloga, na sajtu tog sindikata.
Pogledajte radnike i njihove štrajkove. Pogledajte sindikate i njihove akcije. Sve je to jedna nesloživa slagalica. Ako se i ne ponašaju štrajkbreherski, onda je tu paralelizam u akcijama, indiferentnost prema akcijama i kampanjama drugih sindikata. Solidarnost može povezati taj radnički i sindikalni pačvork, ali solidarnosti nema! Ako ne znate šta je suprotno solidarnosti, pogledajte međuodnose naših sindikata. Njihovi sukobi ne potiču od razlika između njih, već iz njihove sličnosti. Valjda im zato i ne smeta to što slabe stranu rada u sukobu sa kapitalom. Nemoć u odnosu na snage kapitala kompenzuju međusobnim sukobima. Ta nesolidarnost nije konkurencija… pre je to borba do istrebljenja u okviru iste vrste. Da li je članovima jednog sindikata bolje nego članovima drugog sindikata? Da li je rukovodstvu jednog sindikata bolje nego rukovodstvu drugog sindikata? Da li je članovima sindikata bolje nego onima koji nisu? Nije.
Niti je ovo Amerika, gde članovi sindikata u proseku dobijaju za 10 do 30 odsto veće plate nego oni koji nisu članovi (što svakako podstiče antisindikalizam poslodavaca). Niti je ovo Nemačka, gde je Savezni sud demohrišćanskom sindikatu CGZP oduzeo pravo da pregovara o tarifama jer je radio u korist poslodavaca, a ne radnika. U nas važi pravilo da uspeh jednog sindikata u kolektivnom pregovaranju predstavlja dobro svih radnika, a ne samo članova tog sindikata. Najsvežiji primer je nedavni kolektivni ugovor u obrazovanju koji važi za sve škole, pa i one u kojima se i dalje štrajkuje. Tome treba dodati da je svojevremeno propao pokušaj u Hrvatskoj da i nečlanovi sindikata plaćaju jedan odsto kao svojevrsnu solidarnost zato što i oni koriste benefite kolektivnog ugovora, iako nisu članovi sindikata. Inače, znatne su razlike između postotka sindikalizovanosti radnika i postotka radnika pokrivenih kolektivnim ugovorima. Taj odnos je na primer u Francuskoj 1 prema 7,5.
A nije ovo ni Švedska, ili Danska, gde sindikati pružaju svojim članovima izvesnu naknadu za nezaposlenost za ono vreme između gubitka jednog posla i nalaženja drugog. Solidarnost je temelj sindikalizma. Nepostojanje radničke solidarnosti delegitimizuje sindikate. Sindikat koji ne radi na razvijanju radničke solidarnosti nije ništa drugo do organizovana grupa privatnih lica koja zloupotrebljava ideju sindikalizma. Orijentacija jednog sindikata na sukobe sa drugim sindikatima, ili jedne grupe sindikata sa drugom grupom sindikata, predstavlja privatnu zloupotrebu sindikalizma. Sami sindikati ne mogu da „proizvedu“ solidarnost, ali mogu da rade na generisanju i širenju solidarnosti. Međutim, odsustvo međusindikalne solidarnosti i bilo koji antisolidarizam, svakako nisu pokazatelji sindikalizma, naprotiv! Antisolidarizam je znak antisindikalizma. U tom kontekstu valja postaviti pitanje (ali i odgovoriti): Ko je odgovoran za antisolidarizam u radničkim i sindikalnim redovima? Ko je odgovorniji, da li radnici koji plaćanjem sindikalne članarine izdržavaju sindikalna rukovodstva, ili ta izdržavana rukovodstva? Odgovor je „na tacni“, barem za one koji hoće i mogu da vide i da čuju. Rad sindikata na razvijanju solidarnosti počinje pokazivanjem (i dokazivanjem) da solidarnosti nije samo vrednost koju prihvatamo ili ne prihvatamo, da nije samo moralni čin i stvar opredeljenja, već pre svega nužda koja izvire iz prirode odnosa rada i kapitala. Sindikati treba da rade na „osvešćivanju“ te nužde i na organizovanju solidarnosti. Organizovana solidarnost je bitna odlika sindikalizma. Svako samoorganizovanje je iskaz i potvrda solidarnosti. Nema sindikata bez radničke solidarnosti. Uostalom, nema ni radnika bez solidarnosti. Bez solidarnosti, bez organizovane solidarnosti svi radnici postaju nadničari koji rade od danas za sutra i za bilo koju nadnicu.
Razložno je pretpostaviti da većina članova svih sindikata imaju iste, ili veoma slične interese. Uostalom kao i većina radnika. S druge strane, razložno je pretpostaviti da sindikalna rukovodstva znaju koji su to interesi i da im daju prioritet u hijerarhiji sindikalnih ciljeva. To praktično znači da im je rad na realizaciji tih ciljeva svakodnevni neposredni zadatak. Normalno je pretpostaviti da sindikalni lideri i većina članova sindikalnih rukovodstava znaju da bi im solidarnost, odnosno zajedništvo u borbi za radničke interese, i te kako koristilo, da bi tako koncentrisali sada rasutu sindikalnu moć. Zašto, onda, nema solidarnosti između sindikalnih centrala? Da li je solidarnost sindikata u kolektivnom pregovaranju i u svakom drugom uređivanju odnosa između sveta rada i sveta kapitala štetna ili korisna za radnike i sindikate? Dobro, ako solidarnost šteti interesima radnika i sindikata, normalno je i dobro što je nema. Međutim, šta ako solidarnost ne samo da ne šteti već da koristi interesima radnika i sindikata? Zašto je onda nema? Izgleda, međutim, da je temeljno jedno drugo pitanje: Imaju li radnici i sindikati iste interese. Ili, još preciznije: imaju li članovi sindikata i sindikalna rukovodstva iste ciljeve, iste prioritete? Postavljanje tog pitanja ne samo da olakšava, već gotovo automatski daje odgovor i na pitanje zašto nema međusindikalne solidarnosti.
Autor je koordinator rada Centra za razvoj sindikalizma – www.sindikalizam.org
http://www.danas.rs/dodaci/biznis/nema_sindikata_bez_solidarnosti_4.27.html?news_id=298481