Premijerka Srbije Ana Brnabić sinoć je u emisiji Fokus na televiziji B92 u vezi sa Vijetnamskim radnicima angažovanim na izgradnji fabrike za preradu guma u Zrenjaninu pokazala totalno neznanje i da nije dorasla funkciji koju obavlja.
Premeštanje radnika iz nehumanog smeštaja nisu njen posao već isključivo onih koji su radnike angažovali i doveli u Srbiju na rad.
Od Ane Brnabić, kao nekoga ko je na čelu Vlade se očekuje da naloži inspekcijskim organima i svojim ministarstvima da istraže ko je radnike angažovao, smestio i držao mesecima u nehumanim uslovima smeštaja kao roblje i da se utvrdi ko im je oduzeo putne isprave i time ih lišio slobode i kretanja. Takođe, ko im i zašto ne isplaćuje zarade i drži u strahu, a da zatim iste u skladu sa zakonom sankcioniše i kazni.
Takođe, saopštenje kompanije Linglong koja se napokon oglasila ocenjujemo kao potpuno besmisleno. U saopštenju se kompanija nevešto pere od odgovornosti, deklarativno se zalaže za potpuno poštovanje, human i dostojanstven pristup svim zaposlenima, a u praksi ne dozvoljava pristup novinarima, sindikalnim i NGO aktivistima da sa radnicima obave razgovor o njihovom radno pravnom statusu u Srbiji, što je potpuno licimerno, sramotno i uvredljivo za sve građane Srbije.
Zaštitnika građana Zorana Pašalića koji je najavio obilazak radnika nakon premeštanja na druge lokacije upozoravamo da se ne bavi sanitarnom inspekcijom objekata, već isključivo svojim poslom, povede prevodioca i razgovara sa radnicima i omogući pristup novinarima, sindikalnim i NGO aktivistima da i oni sa radnicima obave razgovor o njihovom radno pravnom statusu u Srbiji čime će se rešiti sve dileme oko potencijalne trgovine ljudima.
Vijetnamski radnici nisu građevinski materijal za izmeštanje, već ljudi kojima treba pomoć naše države. Da im se omogući sloboda kretanja i isplata zarađenih plata, a za sve one koji žele i neometan povratak u svoje matične zemlje. Ti ljudi nisu robovi, oni imaju svoje porodice koje u ovom trenutku brinu o njima, a neke zasigurno i plaču.
Informativna služba Sloge