Mi, potpisnice Deklaracije o plati za život, obraćamo vam se kao predstavnicima Vlade Republike Srbije kako bismo izrazili punu podršku zahtevima sindikata da se minimalna zarada od septembra ove godine uveća za 10%, a od januara 2024. godine dodatnih 20%.
Pregovori o minimalnoj ceni rada, koji su počeli 21. avgusta, po ko zna koji put nalaze se u procepu između zahteva sindikata, sa jedne strane, i moći države i poslodavaca, sa druge.
I prošle godine smo upozoravali da povećanje minimalne cene rada od 14% značajno zaostaje za inflacijom koja je počela da raste još 2021. i ne zaustavlja se do danas. Inflacija se najpogubnije odrazila upravo na slojeve stanovništva sa najnižim primanjima, što posebno dolazi do izražaja kada se pogleda rast cena hrane i drugih osnovnih životnih potrepština koji daleko nadilazi opšti nivo inflacije.
Ovde je važno istaći da privatne kompanije iz godine u godinu ostvaruju sve veće profite. Tako su tokom 2022. godine ostvarile čist profit u vrednosti od 7,3 milijarde evra što je oko 12% BDP-a Srbije. Maloprodajni trgovinski lanci koji kontrolišu najveći deo našeg tržišta, u jeku inflatornog talasa podigli su marže i zabeležili značajan rast neto dobiti. Istovremeno, zarade radnica i radnika u maloprodajnim objektima mahom su ostale na nivou minimalne zarade ili tek nešto iznad nje.
U istoj godini 20% najbogatijih slojeva stanovnišva imalo je šest puta veće prihode od najsiromašnijih 20%, dok se broj stanovnika koji žive u apsolutnom siromaštvu povećao na 11,4%, odnosno, oko 780.000 ljudi u Srbiji živi sa manje od 12.695 dinara mesečno.
Ovi podaci ukazuju na nužnost i mogućnost redsitribucije koja bi doprinela poboljšanju životnog standarda najsiromašnijih slojeva stanovištva, odnosno, demantuju višegodišnju mantru institucija da “para nema”. Pre se čini da nema volje da država preuzme svoju ulogu regulatora i spreči dalje bogaćenje uskog sloja stanovištva preko leđa najranjivijih.
Budžet nije pod pritiskom zbog potencijalnog povećanja minimalnih zarada. Budžet je pod pritiskom zbog loše privredne strategije, kao i zbog neadekvatnih poreskih politika Vlade Republike Srbije, čiju amortizaciju jako dugo snose radnice i radnici sa najnižim zaradama. Podsetimo, čak i gotovo simbolička povećanja minimalne zarade prethodnih godina praćena su povećanjem neoporezivog dela zarade što nije dovelo do rasta ostalih zarada, iako porez plaćaju upravo radnici i radnice. Time se novac samo prelio u kasu kompanija. O mogućnosti uvođenja progresivne poreske politike naša država ni ne razmišlja.
Uz argument o pritisku na budžet često se može čuti i argument o kompresiji zarada, po kome “iracionalno” povećanje minimalne zarade dovodi do približavanja najnižih zarada ostalim zaradama i “opasnosti od ispoljavanja gneva” bolje plaćenih radnica i radnika. Nesuvislost ovog argumenta možda se najbolje ogleda u činjenici da on sam potvrđuje koliko su zarade u Srbiji generalno niske i koliko rast prosečne zarade, kojim nas Vlada bombarduje kao pozitivnim indikatorom društvenog napretka, nema dodirnih tačaka sa većinom zarada koje su isplaćene u Srbiji. O tome nam više nego očito govori iznos medijalne zarade, koja je prema poslednjim podacima za jun 2023. godine iznosila 66.244 dinara, što je oko tek oko polovine iznosa plate za život. Povećanje minimalne zarade mora da prati i povećanje ostalih zarada.
Na kraju, uz ove argumente ide i famozni argument o niskoj produktivnosti srpskih radnika i radnica, kojom se sugeriše da nivo zarada zavisi isključivo od njih samih i da će im, ako budu vredniji i sposobniji, jednog dana i zarade biti srazmerno veće. Ovaj argument nam se čini posebno opasnim kad dolazi od strane predstavnika vladinih institucija ili njima bliskih eksperata, jer zamagljuje najmanje dve činjenice. Prvo, srpski radnici u proseku rade najviše u Evropi, o čemu nam govore podaci Eurostata. Drugo, politika privlačenja direktnih stranih investitora dovela je našu privredu u stanje u kojem velike multinacionalne kompanije u Srbiju izmeštaju delove niskobudžetne proizvodnje kako bi se za mali novac, preko leđa srpskih radnika, obavljali manuelni delovi proizvodnog procesa koji zahtevaju nekvalifikovanu ili nisko kvalifikovanu radnu snagu. Ma koliko naša država predstavljala strane investicije kao kapitalne, one sa sobom ne donose nova znanja i nove tehnologije koje bi eventualno povećale produktivnost srpske privrede. Problem produktivnosti, dakle, nije povezan sa sposobnošću i trudom radnika i radnica u našoj zemlji, koji, ponavljamo, rade najveći broj radnih sati nedeljno u Evropi, već sa politikom naše države.
Iznos minimalne zarade tri puta je niži od iznosa plate za život za Srbiju. Da predstavnici vlasti znaju o koliko malom iznosu se radi govori i izjava premijerke Ane Brnabić koja je rekla da bi sa minimalnom zaradom preživela tek nekoliko dana.
Stoga, zahtevamo od Vlade Republike Srbije da ponovo sagleda situaciju i nađe način kako će popraviti greške izazvane lošim vođenjem naše države, čije posledice odavno nisu u stanju da snose najranjiviji slojevi stanovništva radeći za zaradu od koje je nemoguće preživeti jedan mesec. Minimum koji je moguće uraditi odmah jeste da legitimni zahtevi sindikata budu prihvaćeni, ali i da se napravi dugoročna strategija razvoja naše privrede i društva na način koji će ljudima obezbediti platu od koje može da se živi.
POTPISNICE PISMA:
Udruženi sindikati Srbije “Sloga”,
Centar za politike emancipacije,
Centar za dostojanstven rad,
A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava,
Fondacija Centar za demokratiju,
Socijaldemokratski klub,
Ministarstvo prostora,
Centar za održivi razvoj Srbije,
Zajedničko – Platforma za teoriju i praksu društvenih dobara,
Centar za istraživanje javnih politika,
ROZA – Udruženje za radna prava žena,
FemPlatz,
Organizaciju za političku ekologiju Polekol,
Centar za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope,
ASTRA,
Koalicija za razvoj solidarne ekonomije,
Alternativni centar za devojke,
Ženska platforma za razvoj Srbije,
Centar modernih veština,
Liceulice,
BeFem,
Pravo na vodu,
Rekonstrukcija ženski fond