Извор. 021.rs, 13.11.2017.-
Аутор: Аутор: Зоран Стрика – strika@021.rs
[divider]Одговорност за неуспех целокупног народа и колективно незадовољство због економске ситуације неретко се приписује још једној „колективној“ особини – лењости.
Да су лењи грађани Србије могли су да чују од људи из државног врха. Као „застарели и превазиђени део менталитета“, председник државе Александар Вучић препознаје „колективну лењост и непомерљивост“. По њему, оспоравани Закон о раду, представља најзначајнији „удар“ на животну филозофију „која нам је понављала да треба да чекамо да неко други све заврши уместо нас самих“.
Министар за рад, социјална и борачка питања Зоран Ђорђевић током штрајка у Фијату, у којем су се запослени борили за бољи материјални положај, изјавио је да би радници требало да покажу мало љубави према Србији.
Указивање на лењост није карактеристично само за Србију, него се о томе може говорити и на нивоу целе Европе, односно Европске уније. Земље у кризи, попут Грчке, Шпаније или Португала, саме су криве за свој положај јер, како се представља, не раде довољно.
Подаци „Еуростата“ показују нешто другачију ситуацију. Просечно радно време у Немачкој износи 41,3 часова у недељи. Међутим, Грци су током 2016. године имали просечну радну недељу од 44,6 часова, што је највише у ЕУ.
Истраживање Интернационалне организације рада (ИОР) о реалним сатима које запослена особа проведе на послу открива још неке детаље. По овој статистици Немци раде 36 сати недељно, а готово петина запослених ради мање од 30 часова. Проблематични Шпанци, Португалци и Ирци раде у просеку 37 сати. Критична Грчка ради 42 сата недељно.
Као и Грци, 42 сата, раде и грађани Србије. Мање од 30 сати недељно ради само четири одсто радне снаге, а између 30 и 48 часова ради 77,5 одсто радника. Сваки десети радник ради изнад 48 сати недељно, показују подаци ИОР-а.
Главни уредник НИН-а Милан Ћулибрк каже за 021.рс да није битан квантитет, него квалитет посла. Он напомиње да је Србија по продуктивност међу најлошијим земљама у Европи.
„Али то је ствар система, јер нико не мотивише радника да време на послу проведе продуктивно, радећи, стварајући. Народ није лењ, а то се најбоље види по томе када наши грађани оду на рад у Немачку, Аустрију, Швајцарску где важе за најбоље раднике, који знају да раде прековремено, али су зато награђени за свој рад. Сведоци смо чињенице да држава даје између 5.000 и 10.000 евра за субвенције по запосленом страним компанијама, а да се онда тим истим радницима дају плате по 200 евра. Ко још може да даје свој максимум за плату од 200 евра? Како наш народ каже, радио не радио – свира ти радио“, наводи Ћулибрк.
По речима председника Удружених синдиката Србије „Слога“ Жељка Веселиновића, прича о колективној лењости служи како би се грађанима уградио осећај кривице за лоше стање у друштву.
„Председник државе годинама понавља мантру да су грађани Србије лењи и да не раде довољно. Када сте претерано самокритични врло лако прихватате оно што вам неко пребацује и мени се чини да је циљ тога да сами себе убедимо како не радимо довољно, да смо сами криви што немамо посао, што радимо за 200 евра и што радници носе пелене. Они који живе на грбачи народа деле лекције ко и колико ради. Чињеница је да наш народ ради онолико колико је у могућности“, поручује Веселиновић.
Писац Роберт Перишић указује да вицеви о лењим Црногорцима више нису смешни, јер је лењост постала политичка тема, али и економско објашњење. Он наводи да није проблем у деструкцији путем приватизације, неолибералном капитализму, као ни у банкарској колонизацији, него у сасвим једноставном, али тешко искорењивом, разлогу – лењости.
Ћулибрк сматра да постоји неколико аспеката читаве приче, али да се „оправдањем о лењом народу аутоматски скида одговорност са саме власти, која није обезбедила услове да би бруто домаћи производ, продуктивност, а самим тим и зараде, брже расли“.
„Овако, ви кажете да су сви лењи и да нису више ни заслужили. Онда ми питамо шта је влада урадила да би економска слика била другачија? Од 2012. када је актуелна коалиција дошла на власт имамо три до четри пута мањи кумулативни раст од рецимо једне Албаније, Црне Горе, БиХ, Македоније. То је суштина ствари. Да ми имамо већи привредни раст имали бисмо и већа примања, људи би били задовољнији, био би већи стандард па би имали и више воље да радимо. У овој земљи сваки дан 300.000 људи одлази на посао а да не прима плату, па ви сад видите да ли је то ствар лењости“, напомиње наш саговорник.
Веселиновић указује и на то да су земље ЕУ које се налазе у кризи „два копља испред нас“. Како каже, у Србији и у ЕУ људи имају исте идеале о пристојном животу, али је „овде постала пракса да је нормално и пожељно да неко ради прековремено, а да за то не буде плаћен“.
Од политичара на власти, без обзира на то којој структури припадали, приче о паду незапослености су константне. Оно шта се прећуткује јесте какви су ти послови које грађани добијају. Реална ситуација указује на то да незапосленост опада, али да не расте квалитет послова. Као највећи инвеститори представљају се произвођачи аутокаблова, делова за аутоиндустрију, текстилну робу или пак нудле.
Са једне стране то донекле осигурава мирну кућу једне власти, јер је народу понудила послове. Ипак, слабо плаћени послови неретко нису довољни за испуњење основних животних услова, па се као последица рађа несигурност.
„Ми смо постали земља мануелне радне снаге. У геостратешким играма нисмо земља велике индустрије, па нам остаје да се похвалимо јефтином радном снагом и отварањем мануелних фирми. Фабрика нудли се представља као отварање фабрике свемирских бродова. У Нишу где се пре неколико деценија правила практично сва техника, данас се слави прављење кабла, где ви можете тај посао да научите за два-три сата. То је страшно јер ми више немамо перспективу, осим у ИТ сектору“, закључује Веселиновић.
У земљама са вишим животним стандардом приметно је и да се број сати проведених на раду смањује. Тако, на пример, радници у Норвешкој према евиденцији „Еуростата“ раде у просеку 39 часова, док по подацима ИОР-а, тај број износи 35 часова. Истраживања показују да су они који имају краће радно време, па макар оно било и седмочасовно, продуктивнији од радника који раде осам часова.
Ћулибрк каже за 021.рс да се, по свему судећи, у Србији и даље вреднује социјалистичка категорија по којој се производња мери тонама, а не приходима у новцу. Његов став је јасан – није битан квантитет посла, него квалитет.
„Србија је по продуктивности међу најлошим земљама у целој Европи. Али то је опет ствар система, јер нико не мотивише раднике да време на послу проводе радећи и стварајући. Друга ствар која говори да нешто није у реду, а власт се тиме хвали, јесте приче о паду незапослености са 25 на 11 одсто, а у истом периоду вам бруто домаћи производ порасте за три-четири процента. Па шта раде ти људи? Онда морате и да питате власт где су запослили те људи када не доприносе стварању нове вредност. Са друге стране, наш председник се хвали тиме да ради од јутра до мрака. Можда би за све нас било боље да се мало више одмара“, закључује Ћулибрк за 021.рс.
„Нова економска фондација“ указала је да краће радно време позитивно утиче на животно окружење, економију и друштво. Као бенефиције краћег времена наводи се мања незапосленост, већа продуктивност, јача економија, више времена за породице.
Један од резултата краћег радног времена је и јачање демократије. Краћим радним временом грађани би имали више времена да се посвете локалним активностима и да сазнају шта се дешава у њиховим заједницама, имали би времена да постављају питања, али и да траже измене разних регулатива.
..