Home » OBAVEŠTENjA » VESELINOVIĆ: Sve dosadašnje vlasti umanjivale prava radnika
VESELINOVIĆ: Sve dosadašnje vlasti umanjivale prava radnika

VESELINOVIĆ: Sve dosadašnje vlasti umanjivale prava radnika

U Srbiji nema dostojanstva rada a problemi su počeli kada je Mlađan Dinkić dovodio strane firme kojima je država uz ogromne subvencije garantovala i da im sindikati neće praviti probleme, kao kompaniji “Jura” koja je pokazala brutalnost u mobingovanju ljudi

* Kako objašnjavate trend rastućeg nepoverenja radnika u sindikate?

– To je krenulo negde 2000. godine kada je 80 odsto zaposlenih bilo sindikalno organizovano dok ih je danas jedva 25 odsto. Više je faktora uticalo na opadanje poverenja. Jedan je zatvaranje velikih sistema gde su svi zaposleni bili članovi sindikata a paralelno su se otvarale nove firme koje nisu dozvoljavale sindikalno organizovanje. Pored toga, došlo je do velike fragmentacije sindikata koji su počeli da se formiraju kao pečurke posle kiše.

Paralelno s tim, izmenama radnog zakonodavstva urušavala su se prava zaposlenih ali i njihovih sindikata. Prvo je to urađeno Zakonom o radu 2001, zatim 2005. a da i ne govorimo o važećem iz 2014. godine. Sistemski se radilo na umanjivanju radnih prava a dovodile su se i još se dovode firme koje brane sindikalno organizovanje uz zdušnu podršku svake vlade, a posebno onih u kojima je ministrovao Mlađan Dinkić. Svi ti faktori doveli su do opadanja sindikalnog organizovanja a time i do smanjenja sindikalne moći da pomogne radnicima. Na žalost, i tih 25 odsto članova pretežno rade u državnim sistemima gde od sindikata dobijaju neke sitne koristi kao što je kupovina na rate, pozajmica, banjsko lečenje i slično. Kada bi njihovi motivi bili stvarno sindikalni ne verujem da bi ih bilo više od 7-8 procenata, koliko ih je, recimo, u Francuskoj.

Smatram da će taj trend smanjenja sindikalnog organizivanja da se nastavi jer idemo u pravcu tog nekog neoliberalnog kapitalizma sa neoliberalnim vladama koje blisko sarađuju sa stranim privrednim komorama i Međunarodnim monetarnim fondom koji kontinuirano rade na razbijanju radničkog sindikalnog pokreta. Sve to, bojim se, ozbiljno dovodi u pitanje i sam opstanak sindikata u Srbiji.

* Šta sindikati treba i mogu da urade kako bi postali kredibilni za zaposlene, posebno mlade, i druge građane?

– Ključni problem je u razjedinjenosti sindikata. Svi se borimo za istu stvar i kada bi našli desetak zajedničkih tačaka za koje bi se zajedno založili uveren sam da bi svi imali bolje rezutate a time i povećali poverenje zaposlenih. Navešću primer koji pokazuje da je to moguće. Prošle godine kada je predsednik Samostalnog sindikata u Namenskoj u Kragujevcu dobio otkaz svi sindikati su se ujedinili zahtevajući da bude vraćen na posao i u tome uspeli. Isto se dogodilo u Kragujevcu i nekoliko meseci kasnije kada je naš sindikalac u Zavodu za zaštitu zdravlja otpušten a onda zahvaljući zajedničkoj akciji svih sindikata vraćen na posao. Dakle, bez obzira na međusobna neslaganja sindikati su se tada udružili oko zajedničkog cilja i dokazali da saradnja daje konkretne rezultate.

Inače, smatram da sindikati imaju veliki prostor za sticanje novih članova. Državne firme su prepune pa tu sindikati međusobno otimaju članstvo. Nasuprot tome postoji ogroman broj firmi u kojima ili nema sindikata ili postoje u nekim početnim, malim formatima. Primera radi, u kompaniji “Leoni” je ukupno 7.000 radnika od kojih Sloga ima oko 500 članova, koliko ima i Nezavisnost. Znači dva sindikata su privukla sedminu radnika što ukazuje da je u toj kompaniji sindikalno organizovanje dozvoljeno i da za to ima još mnogo prostora i za druge sindikate. U takvoj sredini sindikati zajedno mogu još efikasnije da zastupaju interese zaposlenih.

* Da li su sindikati odgovorni za rastuću prekarizaciju rada i života radnika u Srbiji?

– Dvadeset godina su sindikati sistemski uništavani, opadalo je članstvo i danas sindikati teško da mogu radnicima da ponude više od besplatne pravne pomoći, inspekcijske zaštite i tome sličnog. Pored toga, ozbiljan problem predstavlja međusobna borba i učešće sindikata u državnim instutucijama, od Socijalno-ekonomskog saveta do fondova i drugih tela. Ponekad su sindikati jedni drugima veći neprijatelji nego vlada koja donosi antiradničke zakone. Danas doduše nema više tih međusobnih napada ali postoji neka čudna ćutnja, nema komunikacije što takođe nije dobro. Imali smo puno povoda za kakvu takvu saradnju, recimo povodom Zakona o radu ili Zakona o agencijskom zapošljavanju i nekih spornih Vladinih uredbi, kao i zbog smanjenja penzija ili plata u javnom sektoru… Nismo uspeli da organizujemo čak ni jednu zajedničku konferenciju za medije gde bismo pokazali makar minimalno jedinstvo a kamoli neku akcionu saradnju u vidu protesta ili štrajkova. Tako da i mi u sindikatima jesmo odgovorni za prekarizaciju rada.

* Da li je u Srbiji danas moguć dostojanstveni rad kako ga definiše Međunarodna organizacija rada u smislu prava na rad, pravnu zaštitu, socijalni dijalog?

– Nema ovde govora o dostojanstvu rada a smatram da su najveći problemi počeli onda kada je Mlađan Dinkić počeo da dovodi firme iz inostranstva kojima je država davala ogromne subvencije ali i garancije da im sindikati neće praviti probleme. Saznali smo da je tako obećano kompaniji “Jura” koja je pokazala svu brutalnost u mobingovanju ljudi koji pokušaju da se sindikalno organizuju. Tamo su svi sindikati pokušavali da organizuju radnike i nikada nismo imali uspeha. “Jura” je poslužila kao uzor i drugim stranim kompanijama. Aktuelna vlast je potpuno obesmislila socijalni dijalog, daju ogromne subvencije stranim inestitorima a ne obavezuju ih da poštuju naše radne propise.

Saznajemo ovih dana da će kompaniji “Rauh” država dati čak 73.000 evra po jednom radnom mestu što je suludo. U takvoj situaciji sindikati su nepoželjni jer bi mogli da predstavljaju pretnju za biznis u kome se po peru ogromne pare. Sindikat nema ozbiljniji mehanizam da se izbori za svoje mesto u takvim kompanijama. Postoji mogućnost da se obratite sudu i mi smo to uradili i dobili sve sporove protiv “Jure” za naše aktiviste koji su dobijali otkaze. Međutim, slaba je to satisfakcija jer su svi oni bili angažovani po ugovorima na određeno vreme pa im je firma isplaćivala zarade do isteka tih ugovora, što su skromni iznosi. Osim toga, to je obeshrabrilo druge radnike da se bore za svoja prava. Još je gora situacija u nekim manjim sve brojnijim firmama sa turskim kapitalom, uglavnom u industriji tekstila, gde se radi po nekim podrumima i tajnim pogonima. Oni posluju bukvalno van pravnog sistema i nemoćni smo da pomognemo radnicima.

* Kako biste opisali kulturu socijalnog dijaloga i da li ona postoji u Srbiji danas?

– Lično kao predsednik sindikata koji je nekako uvek na drugoj strani nemam nikakvo pozitivno iskustvo ni sa jednom vladom u proteklih 12 godina koliko Sloga postoji. S tim što je aktuelna Vlada potpuno autistična, jer ne želi da razgovara ili da bilo kako komunicira sa sindikatima. Za osam godina ove vlasti imali smo samo nekoliko sastanaka u nekim ministarstvima, ali redovno sa nižim činovnicima, i nikada nismo dobili odgovor na neki naš dopis. To dokazuje da vlast obesmišljava bilo kakav socijalni dijalog. A kada strani poslodavci dobiju takvo zeleno svetlo od predstavnika naše države onda nema govora o uspostavljanju dijaloga ni u preduzeću. Naravno, postoje i dobri primeri sa firmama koje dolaze iz Amerike, Nemačke, Švedske, Norveške… Ali to je veoma mali broj firmi, jer ovde dominiraju turske i kineske firme u kojima je nemoguće formirati sindikate kako bi se uopšte moglo i razmišljati o nekom socijalnom dijalogu.

* Zašto Socijalno-ekonomski savet Srbije ni posle decenije i po postojanja nije postao instrument kreiranja ekonomske i socijalne politike, radnog i socijalnog zakonodavstva, regulisanja konflikta i usmeravanja razvoja?

– Mislim da je taj tripartitni dijalog uspostavljen samo formalno zbog pravila koja nalaže Evropska unija, ali da nikada nije stvarno zaživeo. Vlast je formirala Socijalno-ekonomski savet i to tako što svakog člana tog tela plaća država, a pored toga sindikati koji su u Savetu dobiju pride i takođe plaćena mesta u upravnim i nadzornim odborima. Kada te kao suparnika u dijalogu plaća država onda nemaš mogućnost da nekada preduzmeš neki radikalniji korak koji bi mogao da donese boljitak radnicima. Tim sindikalnim predstavnicima koji sede u tim odborima i za to su plaćeni ni lično ne odgovara da se bilo šta menja. Ni Unija poslodavaca nema reprezentativnost pa ni ta poslodavačka strana u dijalogu nema kapacitet. Zbog toga se obesmislila i institucija Socijalno-ekonomskog saveta.

Mislim da je upravo to najveći kamen spoticanja za saradnju jer tamo sede predstavnici reprezentativnih sindikata koji tu reprezentativnost nisu dokazivali punih 15 godina, a ima i sindikata koji bi jedva čekali da uđu na njihova mesta. Tako da i kada bi Samostalni sindikat i Nezavisnost napustili Savet, vlast bi vrlo brzo našla partnere u sindikatima koji jedva čekaju da tamo uđu. Naš sindikat za to nije zainteresovan ali bih predložio da primenimo hrvatski model – ukinuti sve državne nadoknade predstavnicima sindikata. Uostalom, sindikati u Srbiji ni po svojim statutima ne smeju da se finansiraju iz državnih izvora, već isključivo od članarine i donacija. Dakle, kada je to urađeno u Hrvatskoj dva njihova reprezentativna sindikata više nisu želela da dele odgovornost jer nisu za to plaćeni, već su pozvali sve sindikate da učestvuju u socijalnom dijalogu. Mislim da je to dobar recept i za Srbiju.

* Postoji li potreba i spremnost sindikata za jačanje međusobne saradnje? Šta su “smetnje na vezama” između različitih sindikalnih centrala?

– Pohvaljujem ovu ideju Nezavisnosti da se naprave ozbiljni razgovori sa predsednicima svih sindikalnih centrala, i to bi mogao da bude dobar početak saradnje. Lično mislim da bi kolega Zoran Stojiljković mogao da bude dobar inicijator ozbiljnih razgovora o uspostavljanju iskrene međusindikalne saradnje. Sloga bi takav poziv svakako prihvatila.

Za početak, po ugledu na naše sindikate u Kragujevcu, mogli bi da udruženo pristupimo rešavanju nekih gorućih problema i konflikata. Na primer, da svi zajedno odemo na lice mesta i javno pred novinarima iskažemo podršku našim kolegama u vezi nekog problema. Tako bi poslali i jasnu, neprijatnu poruku vlastima da sindikati u Srbiji mogu zajedno da nastupaju.

Velika smetnja je način raspolaganja sindikalnom imovinom i bez rešavanja tog pitanja nećemo moći da ostvarimo neku prisniju saradnju. Nemam ništa protiv toga da Samostalni sindikat kao naslednik onog jedinog sindikata bivše Jugoslavije i kao najveći danas ima i najveću imovinu. Ali, prosto je nelogično da svi ostali sindikati plaćamo kiriju a oni ogroman višak prostora iznajmljuju državnim institucijama, kao što je REM i slično i tako ostvaruju ekstra profit. Dogovor o tome ne bi trebalo da bude veliki problem jer, recimo, našem sindikatu treba 500 kvadrata od njihovih 66.000 kvadrata. Pretpostavljam da su slične potrebe i drugih sindikata tako da bi Samostalni sindikat i dalje imao ubedljivo najviše, na primer 60.000 kvadrata. S druge strane, tako bismo svi bili spremni da sutra branimo tu sindikalnu imovinu, jer nisam siguran da zgrada Doma sindikata na tako atraktivnom mestu u centru Beograda sutra neće da zapadne za oko nekom tajkunu ili kompaniji, kao što je Komercijalna banka kupila Dvoranu Doma sindikata.

* Sociolog Srećko Mihailović tvrdi da u većim srpskim firmama postoje poslodavački “žuti sindikati”. Znate li vi za takve kvazi sindikalne organizacije?

– Žuti sindikati postoje, ima ih mnogo u Srbiji, i stvarno predstavljaju sve veći problem. Po pravilu, nastaju tamo gde poslodavci misle da je bolje da imaju sindikat koji mogu da kontrolišu nego da ga uopšte nema. Nedavno sam čuo da u Mekdonaldu, veoma ozbiljnoj kompaniji, postoji samo jedan sindikat koji je formirao poslodavac i da je na njegovom čelu direktorka sektora za ljudske resurse, što je stvarno apsurd.

Drastičan primer žutih sindikata postoji i u italijanskom “Geoksu” u Vranju gde je posle štrajka koji smo organizovali direktor dogovorio saradnju sa poverenicom Samostalnog sindikata koja je počela da brani poslovodstvo. Za samo nekoliko dana taj sindikat je dobio približno 600 članova. Međutim, mi i danas dobijamo žalbe zbog šikaniranja radnika, da im se ne isplaćuje prekovremni rad, da ne mogu u toku rada da odu ni do toaleta i slično. Znači taj sindikat tamo postoji samo pro forme, da bi imitirali nekakav dijalog ili potpisali nekakav kolektivni govor koji radnicima ništa ne garantuje.
Rekao bih da je najveći žuti sindikat u zemlji Sindikat Elektroprivrede Srbije koji je negovala svaka vlast dajući im sve veće i veće privilegije. I onda taj sindikat podrži antiradnički zakon o radu ili kritikuje radnike Fijata koji zbog minimalnih zarada izađu na ulicu da štrajkuju.

Drugi veliki žuti sindikat je Nezavisni sindikat policije koji je produžena ruka ministra i koji zajedno s njim ruši drugi reprezentativni Policijski sindikat Srbije. I ministar Vulin je formirao nekakav stelt sindikat koji maltene zabranjuje bilo kakvu kritiku vlasti i koji je na žalost dobio reprezentativnost na nivou Grada Beograda i to tako što su reprezentativnost oduzeli Slogi. Mi smo ih tužili i spor je u toku.

Veoma loša je i situacija u Železnicama Srbije gde kažu postoji više od 40 registrovanih sindikalnih organizacija a predsednici mnogih od njih su direktori.

* Šta mislite o predlozima da se sindikati repolitizuju i uđu borbu za vlast kako bi uspešnije zastupali i štitili radnička prava?

– Takvu ideju smo mi u Udruženim sindikatima Sloga zagovarali od prvog dana. Sindikati moraju da budu aktivni u političkom životu na razne načine, posebno je važno da sindikalni predstavnici budu tamo gde se donose zakoni. Takvih primera je mnogo u svetu. Podsećam da je Laburističku stranku u Engleskoj formirao sindikat, u Nemačkoj od 650 članova Bundestaga 400 su članovi sindikata. U Americi je Tramp na kraju svoje kampanje tražio podršku sindikata.

Kod nas se radilo suprotno takvoj praksi i to namerno kako bi se onemogućio sindikalni uticaj. Zato je naš sindikat jedan od osnivača opozicionog političkog bloka Savez za Srbiju, učestvovali smo na izborima u Beogradu i Lučanima, a imamo dogovor u Savezu i za neke naredne izbore. Već sam ranije govorio da bi bilo dobro da u Savez uđu i neki drugi sindikati jer bismo tako imali veću težinu. Mislim da bi bilo dobro kada bi sindikati mogli da formiraju jednu radničku partiju koja bi, uveren sam, postala važan i jak politički faktor bez koga ne bi mogla da se formira vlast. Uostalom, naši najveći sindikati ne mogu da ospore tu ideju jer su svi, direktno ili indirektno učestvovali u političkom životu, pa i na izborima.

* Vidite li među partijama na aktuelnoj političkoj sceni potencijalne saveznike sindikata?

– Realno sindikati nemaju takve saveznike na političkoj sceni zato što sve partije po pravilu radnike i socijalnu politiku programski stavljaju u prvi plan ali samo deklarativno. Prvo, zato što se partije ne razumeju u to, a drugo, zato što političari nisu u nekoj neposrednoj komunikaciji sa narodom da bi znali kako obični građani žive. Uostalom, svi oni glasaju za antiradničke zakone. Dovoljno je ukazati na licemerje SPS-a koji u kampanjama ističe radnike i neku crvenu boju, a kada uđu u vlast prvi glasaju za smanjenje plata ili penzija.

* Da li ste zadovoljni pozicijom i rezultatima vašeg sindikata?

– Pa s obzirom da je Sloga najmlađa sindikalna centrala u Srbiji i da smo od samog nastanka uvek bili na strani kritike svake vlasti i zato često plaćali skupu cenu takvog angažmana, mogu da kažem da sam zadovoljan. Uz to, nama je od početka bilo otežano da uđemo u državne firme u kojima je pozicija sindikata daleko povoljnija nego u privatnom sektoru.

Ponosan sam upravo zato što smo se pozicionirali u privatnim firmama gde imamo dosta uspeha, iako je to veoma težak put. Recimo, pred kraj prošle godine uspeli smo da vratimo na posao jednog našeg člana koji je u švedskoj firmi bio proglašen za tehnološki višak. Bilo je još takvih primera prethodnih godina. Imamo dosta uzbunjivača u preduzećima ali zato i puno problema. Nedavno je čovek koji radi u Gradskoj čistoći dobio otkaz čim je saopštio da zajedno sa još 250 radnika prelazi iz Vulinovog kvazi sindikata u Udružene sindikate Sloga. On će uskoro, naravno uz našu podršku, javno da saopšti kakvom je maltretiranju bio izložen. Takvi slučajevi najbolje pokazuju kako se vlast obračunava sa sindikatima koji nisu njeni istomišljenici i poslušnici.

To je odmazda kojoj ćemo se najodlučnije suprotstaviti.

 

Izvor: UGS Nezavisnost, autor S.Raković – Razgovori sa predsednicima pet najvećih sindikalnih centrala u Srbiji

Željko Veselinović je rođen je 1974. godine u Smederevu.
Po zanimanju je master ekonomista.
Predsednik Udruženih sindikata “Sloga” je od 2008. a na novi petogodišnji mandat izabran je u martu 2019. godine.

 

 

 

Lajkuj i Podeli...
fb-share-icon20
20

OSTAVITE KOMENTAR

Vaša e-adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *

*

Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja: Komentari koji sadrže uvrede, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Molimo Vas da se u pisanju komentara pridržavate pravopisnih pravila. Komentare pisane isključivo velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora ili skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Mišljenja sadržana u komentarima ne predstavljaju stavove Udruženih sindikata Srbije Sloga.
Scroll To Top