Home » ПРЕНОСИМО » Синдикати за једнократну употребу

Синдикати за једнократну употребу

image_pdf

Јачање синдиката или, како се то данас модерно каже, оснаживање, условљено је претходном свешћу синдикалних лидера и активиста о слабостима и немоћи синдиката. О томе се данас све чешће говори и у редовима оних који воде синдикате Србије. Ћуте само они који се самозаваравају привидом да их уважавају представници државе и послодаваца/капиталиста!

Аутор: Срећко Михаиловић

Срећко Михаиловић

Тему „Моћ и немоћ синдиката“ су ових дана, у жижу свог активитета, поставиле три синдикалне централе. Индустријски синдикат Србије је, у сарадњи са Конфедерацијом слободних синдиката и Удруженим синдикатима Србије „Слога“, а уз финансијску подршку Фондације Фридрих Еберт, организовао серију округлих столова (9. октобра у Новом Саду, 23. октобра у Нишу и 5. новембра у Крагујевцу, а намера је да се финални скуп одржи у Београду) под насловом „Моћ и немоћ синдиката“. На тим скуповима учествовало је око 100 синдикалних активиста из три поменута синдиката, а у Новом Саду и Крагујевцу било је и учесника из Савеза самосталних синдиката Србије. Расправе су биле добре, можда не и свеобухватне, а посебан квалитет огледао се у томе што су синдикални активисти исказали свест о сопственој немоћи, односно спознају немоћи синдикалних организација, а можда још више у томе што се видело да постоји и начелна, па и конкретна спремност да се та немоћ превазилази кроз интеграцију синдикалних акција. У недостатке расправа могло би се евентуално убројати то што се учесници нису довољно бавили питањем узрока који синдикате доводе до немоћи (а када се о томе и говорило, говорило се посредно или као о нечему о чему сви знају све а не говоре ништа). На страницима Данаса досада је објављено четири текста са тих расправа, а имамо најављених још толико.

На мене су посебан утисак оставила излагања синдикалних лидера из предузећа у реструктурирању. Њихова казивања су била још упечатљивија у разговорима након завршетка официјелног дела расправе. Све анализе синдикалних активности и акција су бледе према ономе што смо чули о радницима и синдикатима од Момчила Вилотијевића из Фабрике вагона и Владана Димитријевића из „Каблова“. Из разговора са правим синдикалним лидерима из Краљева, Чачка, Јагодине…износим делове радничко-синдикалних „исповести“, онако како сам их забележио по повратку кући, без анализе, без коментара, без било каквог „дотеривања“ а у нади да ће бити времена и за анализу.

„Лако је адвокатском синдикату, лакше је и онима у здравству и у школству. Али код нас није лако. Ми смо ти радници за једнократну употребу. Употребили су нас и сад нас бацају“. Мислите „одбацују“, кажем ја. „Не мислим баш да нас бацају!“, каже мој саговорник и наставља: „Боли ме кад нам покажу разумевање, ма не треба нама разумевање, не треба нама ни помоћ. Синдикатима треба помоћ, радницима треба само то да имају шта да раде и да могу да зараде“! Покушавам да кажем да ја нисам човек који може било како да помогне у преживљавању радника и да овакви као ја могу само да, колико-толико, учине да се више сазна о њима и свим прекарним радницима, о њиховој муци и тежини преживљавања. Помињем како такав несигуран живот није само овде да га има свугде по свету, па и у најразвијенијим земљама. Помињем истраживања прекарности, студије, књиге. Помињем посебно Рената Курциа зато што је мој саговорник употребио синтагму „радници за једнократну употребу“, а то је наслов једне књиге поменутог аутора (књигу Ил доминио флессибиле из 2005, објавио је загребачки Тим пресс под насловом „Радници за једнократну употребу“).

„Не знамо шта да радимо, немамо снаге ни да се надамо! Можемо да штрајкујемо колико хоћемо, то више не помаже. Они против којих бисмо штрајковали воле да ми то радимо. Остаје нам да сечемо прсте, ма и руке, али смо дошли дотле да ни то не помаже. Кад изгубите право да се лечите, видите колико сте пали. И шта нам сад значи то уставно право на лечење“?

„Чекамо, а не знам шта чекамо! Ми смо њима непожељни, они би волели да нас нема. Они од којих очекују помоћ, показују разумевање. Тако радници уместо помоћи добију емпатију“.

„Дође високи политичар (нема разлога да га ја овде именујем – и пита нас како живимо, па дошло ми тада да полудим. Чуј, како живимо? Па видите како је код нас, не може то човек ни да опише. И само се питамо шта да радимо. Шта да раде синдикати, радници, шта ја да радим. А ви нама – разумевање“!

На крају да кажем како сам се ујео за језик када сам готово започео да причам о Олину Рајту, оном америчком, марксистички оријентисаном, социологу који говори и пише о радничкој моћи. Хтео сам, у ствари, да кажем да нема моћних синдиката ако нема моћног радништва, моћне радничке класе. И да је моћ и немоћ радништва кључ за разумевање моћи и немоћи синдиката. Али сам још нешто хтео да кажем, а нисам. Да ту ипак није на делу механичка логика односа узрока и последице, да ипак постоји један простор слободе у којем радничко организовање, синдикално и политичко, повећава или смањује моћ радничке класе. Када сте неорганизовани, радите у корист своје слабости и у корист својих противника… Нисам се прибојао да ће ми ови искусни, и богме начитани, раднички лидери рећи: Па то је лењинизам. Плашио сам се да не кажу: Нама нема помоћи, ми немамо снаге ни за наду!

Срећко Михаиловић

Аутор је социолог, сарадник Центра за развој синдикализма

www.sindikalizam.org

Lajkuj i Podeli...

OSTAVITE KOMENTAR

Vaša e-adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *

*

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања: Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове Удружених синдиката Србије Слога.
Scroll To Top