Хоме » ОБАВЕШТЕЊА » Разговори са председницима пет највећих синдикалних централа у Србији
Разговори са председницима пет највећих синдикалних централа у Србији

Разговори са председницима пет највећих синдикалних централа у Србији

Зашто опада број чланова синдиката

Да ли и зашто опада синдикално организовање у Србији? Колико су синдикати одговорни за растућу прекаризацију рада и живота? Могу ли синдикати да озбиљније сарађују и тако оснаже своју друштвену и политичку позицију? Зашто социјални дијалог слабо функционише на свим нивоима, од предузећа до националног нивоа? Да ли синдикати у недостатку савезника међу партијама треба да се реполитизују и изађу на изборе?

На ова и друга слична питања за сајт Уједињених гранских синдиката “Независност” одговарају председници пет највећих синдикалних централа у Србији.

Наредних дана објављиваћемо у наставцима разговоре са Љубисавом Орбовићем (Савез самосталних синдиката Србије), Зораном Стојиљковићем (Уједињени грански синдикати “Независност”), Ранком Савић (Асоцијација слободних и независних синдиката), Ивицом Цветановићем (Конфедерација слободних синдиката) и Жељком Веселиновићем (Удружени синдикати “Слога”).

* Како објашњавате тренд растућег неповерења радника у синдикате?

Љубисав Орбовић:

Такав тренд не постоји и ако је то налаз неког истраживања поставља се питање ко је наручилац. Али можемо да говоримо о томе да у садашњим облицима запошљавања велики број људи не може да се синдикално организује. То су углавном млади који и не знају шта је синдикат.

Синдикат у свом изворном смислу постоји у фабрикама и великим установама где људи раде на истим или сличним пословима и где своје захтеве артикулишу тако што улазе у синдикат. Сада у ситуацији када неко данас ради а сутра не, или ради код куће по одређеном уговору на краће време, он мало зна о синдикату. Велики је проблем да синдикати дођу до тих људи и да им понуде да уђу у синдикат.

Недавно сам добио информацију да поједине групације траже да разговарамо о томе како би они могли да се организују. Значи, време је учинило своје, они виде да ту не функционише све како би требало, да су максимално експлоатисани и да сами ништа не могу да ураде. И мислим да ће тога бити све више.

Зоран Стојиљковић:

Према последњима истраживачким налазима синдикатима у Србији у већој или мањој мери верује три пута мањи број испитаника од оних који им не верују. То је одраз вишедеценијског пропадања запослених и немогућности синдиката да зауставе, прво рат и распад некадашње Југославије а затим и транзиционе промене у веома неповољним економским и социјалним ситуацијама.

Сматрам да је први разлог ниског поверења што ту неку врсту аутономног утицаја и поверења синдикати нису никад имали, па чак ни у оно раволуционарно време Димитрија Туцовића и Драгише Лапчевића. Увек су они били иза партија. Разлог за неповерење је и у томе што синдикати артикулишу, или би требало да артикулишу интересе врло различитих групација које често једва да имају заједнички именитељ, па је то понекад немогућа мисија. Трећи од кључних разлога је што се ситуација стално погоршавала у доминацији неолибералне парадигме. Морамо рећи и да је овакво сиромашно друштво склоно клијентелизму и политичкој корупцији, као и то да запослени, у сталном страху од губитка посла и превише орјентисани на стратегију преживљавања, не показују нарочиту борбеност.

Синдикати су и институционално хендикепирани јер могу да бране само интересе стално запослених а не и свих других радно ангажованих што онда преполовљује потенцијалну синдикалну клијентелу. Ефекат је да смо од деведесетих када је половина радништва била синдикално организована данас пали на једва четвртину, при чему они мобилни и активни чланови представљају тек десетину укупног синдикалног чланства. Када је реч о утицају на изборе треба рећи да данас сви синдикати заједно имају једва 500.000 чланова што је мање од владајуће странке.

Ранка Савић:

Чињеница је да последњих десетак година траје тренд опадања синдикалног организовања. Данас и не знамо прецизније колики је број синдикално организованог радништва. Неке претпоставке су да је то 30-ак процената од укупног броја запослених, а лино мислим да је тај проценат опао и ниже.

Када говоримо о овој теми морам да се вратим мало у историју, тачније до 2000. године и демократских промена у Србији када смо ми синдикалци али и политичари погрешили зато што нисмо раскрстили са наслеђем из претходног социјалистичког периода. Тако смо после формирања прве демократске владе упали у једну замку коју нам је поставио Савез самосталних синдиката тако што се наметнуо као водећа синдикална снага. Ми други синдикати, у страху од губитка чланства и опстанка, прихватили смо њихова правила игре. Прихватили смо исту организациону структуру и начин деловања синдиката из периода самоуправљања – фабрички синдикат који се региструје у Министарству рада као посебно правно лице са својим рачуном и печатом и чланарином у том фабричком синдикату. Кажу да данас има 30.000 регистрованих синдиката… Та финансијска расцепканост онемогућава ефикасније и снажније деловање, на пример, да имате фонд солидарности или штрајкачки фонд. Тако разједињени нисмо имали моћ и снагу да било шта променимо или урадимо.

Ивица Цветановић:

Постоји то незадовољство и оправдано је, али морам рећи да смо и ми незадовољни позицијом нашег синдиката. Прво, Конфедерација треба да буде у Социјално-економском савету и другим институцијама као што је Национални оквир квалификација Србије где се квалификације дефинишу на основу листа нових радних места у Европској унији. Држава нас спорадично укључује у нека тела као што је Фонд здравственог осигурања али не и у Социјално-економски савет и то зато то за то немамо подршку синдикалних партнера који седе у Савету. То је штета јер би нашим укључењем позиција синдикалне стране била много јача.

Крупан проблем је и на плану колективног преговарања, ми хоћемо гранске уговоре али немамо с ким да их потпишемо. Наиме, већина предузећа у којима имамо бројно чланство нису у такозваној репрезентативној послодавачкој асоцијацији Унији послодаваца Србије. Када је реч о прекарном раду и неорганизованости синдиката такви проблеми су посебно изражени у трговини, великим тржним центрима. Синдикално организовање тамо спречавају послодавци иако је то право гарантовано међународним повељама. Шире гледано, прекаризација је последица генералног положаја радника у Србији који се од некаквог почетка транзиције системски све неповољније регулише. Проблем је и што синдикати немају конкретне и правовремено информације, јер радници ћуте и трпе.

Жељко Веселиновић:

То је кренуло негде 2000. године када је 80 одсто запослених било синдикално организовано док их је данас једва 25 одсто. Више је фактора утицало на опадање поверења. Један је затварање великих система где су сви запослени били чланови синдиката а паралелно су се отварале нове фирме које нису дозвољавале синдикално организовање. Поред тога, дошло је до велике фрагментације синдиката који су почели да се формирају као печурке после кише.

Паралелно с тим, изменама радног законодавства урушавала су се права запослених али и њихових синдиката. Прво је то урађено Законом о раду 2001, затим 2005. а да и не говоримо о важећем из 2014. године. Системски се радило на умањивању радних права а доводиле су се и још се доводе фирме које бране синдикално организовање уз здушну подршку сваке владе, а посебно оних у којима је министровао Млађан Динкић. Сви ти фактори довели су до опадања синдикалног организовања а тиме и до смањења синдикалне моћи да помогне радницима. На жалост, и тих 25 одсто чланова претежно раде у државним системима где од синдиката добијају неке ситне користи као што је куповина на рате, позајмица, бањско лечење и слично. Када би њихови мотиви били стварно синдикални не верујем да би их било више од 7-8 процената, колико их је, рецимо, у Француској.

Сматрам да ће тај тренд смањења синдикалног организивања да се настави јер идемо у правцу тог неког неолибералног капитализма са неолибералним владама које блиско сарађују са траним привредним коморама и Међународним монетарним фондом који континуирано раде на разбијању радничког синдикалног покрета. Све то, бојим се,  озбиљно доводи у питање и сам опстанак синдиката у Србији.

* Шта синдикати могу и треба да ураде како би постали кредибилни за запослене, посебно младе, и друге грађане?

Љубисав Орбовић:

Тренд раста флексибилног запошљавања ће се наставити и то је проблем који мучи светски синдикални покрет. О томе се расправља на конгресима Европске и Светске конфедерације синдиката где се предлажу различита решења. То је тежак проблем али верујем да ће се доћи до решења како би се синдикати приближили тим људима.

У наше организације улазе млади људи. И на синдикалној сцени постоји међугенерацијска разлика али приметно је да расте број младих чланова спремних да се ангажују у синдикатима. То је најбољи начин и за решавање проблема у вези са синдикалним организовањем запослених на одређено време. Поред тога, ти људи треба да имају још неке споне са синдикатима што претпоставља да синдикати шире своје деловање тако што би им поред радноправне заштите, нудили, рецимо, и могућност налажења сталног посла.

Зоран Стојиљковић:

Могуће је говорити о неколико стратегија за синдикално деловање које треба максимално увезати како би се скромни потенцијали синдиката оптимално искористили. То би значило да истовремено синдикати покушавају да што јединственије и упорније преговарају. Јер, упркос свим резервама према социјалном дијалогу и колективном преговарању, запослени и грађани то виде као најпожељније и најефикасније средство синдикалног деловања. Преговоре треба комбиновати са ефикаснијим лобирањем у заступању синдикалних ставова ослањајући се на медије и цивилно друштво. А када нема друге, синдикати морају бити спремни и способни за организовање упорних протеста и штрајкова, па и оних политичких који су усмерени против владиних мера.

Ранка Савић:

Како тако разједињени да прикупимо снагу и запретимо послодавцима или држави, рецимо, штрајком? Да су главне финансије у гранским синдикатима а мањи део у централама, као што се то ради у Европи, захваљујући штрајкачком фонду могли би да планирамо штрајк који би трајао 30 или 40 дана.

За неефикасну организованост кривим Самостални синдикат, али и ондашњу власт која је дозволила једном синдикату да контролише целокупну имовину и да тако сви ми у другим синдикатима будемо дискриминисани. Они располажу комплетном синдикалном имовином а како се чује 90 одсто те имовине издају у закуп државним институцијама и тако зарађују огроман профит. Насупрот томе, Синдикат Независност који се такође званично сматра репрезентативним као и Самостални синдикат, плаћа кирију. Шта тек рећи о позицији наше Асоцијације која своје трошкове плаћа искључиво из чланарине и пројектних активности.

Пад поверења проузроковао је и рад два репрезентативна синдиката који су чланови Социјално-економског савета. Недавно сам у једној тв емисији тражила од председника Независности да наведе један једини конкретан резултат Савета, али колега Стојиљковић није могао да се сети. Није ми била намера да га изнервирам већ сам хтела да укажем колико је све то беспредметно и да на тај начин дајемо држави један параван. На пример, у надлежности Савета је да утврђује минималну цену рада, али пре него што се Савет и састане да о томе разговара председник Републике на прес конференцији саопшти тачан износ будуће минималне цене рада. Дакле, Савет не одређује ништа. Тачно је да нема снагу обавезујућих одлука али може и мора да има снагу притиска. Очигледно је да два репрезентативна синдиката ту снагу немају, зато бих да сам на њиховом месту напустила Савет.

Ивица Цветановић:

Наш посао је да охрабримо раднике да не трпе обесправљивање али и да вршимо притисак на државу да стане на страну радника кад су упитању његова основна радна права у која спада и право на синдикално организовање.

Потребно је што више активирати млађе раднике да се синдикално ангажују, они носе друштвену енергију али и нове идеје. Наравно, треба им омогућити одговарајућу едукацију.

Жељко Веселиновић:

Кључни проблем је у разједињености синдиката. Сви се боримо за исту ствар и када би нашли десетак заједничких тачака за које би се заједно заложили уверен сам да би сви имали боље резутате а тиме и повећали поверење запослених. Навешћу пример који показује да је то могуће. Прошле године када је председник Самосталног синдиката у Наменској у Крагујевцу добио отказ сви синдикати су се ујединили захтевајући да буде враћен на посао и у томе успели. Исто се догодило у Крагујевцу и неколико месеци касније када је наш синдикалац у Заводу за заштиту здравља отпуштен а онда захваљући заједничкој акцији свих синдиката враћен на посао. Дакле, без обзира на међусобна неслагања синдикати су се тада удружили око заједничког циља и доказали да сарадња даје конкретне резултате.

Иначе, сматрам да синдикати имају велики простор за стицање нових чланова. Државне фирме су препуне па ту синдикати међусобно отимају чланство. Насупрот томе постоји огроман број фирми у којима или нема синдиката или постоје у неким почетним, малим форматима. Примера ради, у компанији “Леони” је укупно 7.000 радника од којих Слога има око 500 чланова, колико има и Независност. Значи два синдиката су привукла седмину радника што указује да је у тој компанији синдикално организовање дозвољено и да за то има још много простора и за друге синдикате. У таквој средини синдикати заједно могу још ефикасније да заступају интересе запослених.

С.Раковић

О нашим саговорницима укратко

Љубисав Орбовић је рођен 1960. године у Београду.

По професији је економски техничар.

За председника Савеза самосталних синдиката изабран је 2007. а затим поново 2010. и 2015. године.

Зоран Стојиљковић је рођен 1953. године у Пожеги.

Докторирао је на Факултету политичких наука у Београду где је редовни професор политичке социологије.

Председник Уједињених гранских синдиката “Независност” је од новембра 2016. године.

Ранка Савић је рођена 1958. године у Високом (Босна и Херцеговина).

Дипломирала је на Правном факултету у Београду.

Председница Асоцијације слободних и независних сидиндиката била је од 2002. до 2006. године а од краја 2014. поново је на тој функцији.

Ивица Цветановић је рођен 1965. године у Нишу.

По професији је инжењер електротехнике.

За председника Конфедерације слободних синдката изабран је 2007. године а исту функцију обавља и данас.

Жељко Веселиновић је рођен је 1974. године у Смедереву.

По занимању је мастер економиста.

Председник Удружених синдиката “Слога” је од 2008. а на нови петогодишњи мандат изабран је у марту 2019. године.

 

Извор: независност.орг

 

 

 

 

 

УКРАТКО - sloga

Удружени синдикати Србије „СЛОГА“ су основани почетком 2008 године од групе синдикалних активиста незадовољних радом постојећих синдиката.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша е-адреса неће бити објављена. Обавезна поља су означена *

*

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања: Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове Удружених синдиката Србије Слога.
Сцролл То Топ