Само сложни, удружени, препознати међусобно као припадници исте класе обесправљених, експлоатисаних, опљачканих… само солидарни, спремни да се жртвујемо за права и положај своје браће, имамо шансу да се колико-толико одбранимо од спреге банкара, тајкуна и политичара који нам затежу „свилен гајтан“ неолиберализма око врата! закључује Владимир Радосављевић, потпредседник УСС Слога, на сајту тог синдиката.
Погледајте раднике и њихове штрајкове. Погледајте синдикате и њихове акције. Све је то једна несложива слагалица. Ако се и не понашају штрајкбрехерски, онда је ту паралелизам у акцијама, индиферентност према акцијама и кампањама других синдиката. Солидарност може повезати тај раднички и синдикални пачворк, али солидарности нема! Ако не знате шта је супротно солидарности, погледајте међуодносе наших синдиката. Њихови сукоби не потичу од разлика између њих, већ из њихове сличности. Ваљда им зато и не смета то што слабе страну рада у сукобу са капиталом. Немоћ у односу на снаге капитала компензују међусобним сукобима. Та несолидарност није конкуренција… пре је то борба до истребљења у оквиру исте врсте. Да ли је члановима једног синдиката боље него члановима другог синдиката? Да ли је руководству једног синдиката боље него руководству другог синдиката? Да ли је члановима синдиката боље него онима који нису? Није.
Нити је ово Америка, где чланови синдиката у просеку добијају за 10 до 30 одсто веће плате него они који нису чланови (што свакако подстиче антисиндикализам послодаваца). Нити је ово Немачка, где је Савезни суд демохришћанском синдикату ЦГЗП одузео право да преговара о тарифама јер је радио у корист послодаваца, а не радника. У нас важи правило да успех једног синдиката у колективном преговарању представља добро свих радника, а не само чланова тог синдиката. Најсвежији пример је недавни колективни уговор у образовању који важи за све школе, па и оне у којима се и даље штрајкује. Томе треба додати да је својевремено пропао покушај у Хрватској да и нечланови синдиката плаћају један одсто као својеврсну солидарност зато што и они користе бенефите колективног уговора, иако нису чланови синдиката. Иначе, знатне су разлике између постотка синдикализованости радника и постотка радника покривених колективним уговорима. Тај однос је на пример у Француској 1 према 7,5.
А није ово ни Шведска, или Данска, где синдикати пружају својим члановима извесну накнаду за незапосленост за оно време између губитка једног посла и налажења другог. Солидарност је темељ синдикализма. Непостојање радничке солидарности делегитимизује синдикате. Синдикат који не ради на развијању радничке солидарности није ништа друго до организована група приватних лица која злоупотребљава идеју синдикализма. Оријентација једног синдиката на сукобе са другим синдикатима, или једне групе синдиката са другом групом синдиката, представља приватну злоупотребу синдикализма. Сами синдикати не могу да „произведу“ солидарност, али могу да раде на генерисању и ширењу солидарности. Међутим, одсуство међусиндикалне солидарности и било који антисолидаризам, свакако нису показатељи синдикализма, напротив! Антисолидаризам је знак антисиндикализма. У том контексту ваља поставити питање (али и одговорити): Ко је одговоран за антисолидаризам у радничким и синдикалним редовима? Ко је одговорнији, да ли радници који плаћањем синдикалне чланарине издржавају синдикална руководства, или та издржавана руководства? Одговор је „на тацни“, барем за оне који хоће и могу да виде и да чују. Рад синдиката на развијању солидарности почиње показивањем (и доказивањем) да солидарности није само вредност коју прихватамо или не прихватамо, да није само морални чин и ствар опредељења, већ пре свега нужда која извире из природе односа рада и капитала. Синдикати треба да раде на „освешћивању“ те нужде и на организовању солидарности. Организована солидарност је битна одлика синдикализма. Свако самоорганизовање је исказ и потврда солидарности. Нема синдиката без радничке солидарности. Уосталом, нема ни радника без солидарности. Без солидарности, без организоване солидарности сви радници постају надничари који раде од данас за сутра и за било коју надницу.
Разложно је претпоставити да већина чланова свих синдиката имају исте, или веома сличне интересе. Уосталом као и већина радника. С друге стране, разложно је претпоставити да синдикална руководства знају који су то интереси и да им дају приоритет у хијерархији синдикалних циљева. То практично значи да им је рад на реализацији тих циљева свакодневни непосредни задатак. Нормално је претпоставити да синдикални лидери и већина чланова синдикалних руководстава знају да би им солидарност, односно заједништво у борби за радничке интересе, и те како користило, да би тако концентрисали сада расуту синдикалну моћ. Зашто, онда, нема солидарности између синдикалних централа? Да ли је солидарност синдиката у колективном преговарању и у сваком другом уређивању односа између света рада и света капитала штетна или корисна за раднике и синдикате? Добро, ако солидарност штети интересима радника и синдиката, нормално је и добро што је нема. Међутим, шта ако солидарност не само да не штети већ да користи интересима радника и синдиката? Зашто је онда нема? Изгледа, међутим, да је темељно једно друго питање: Имају ли радници и синдикати исте интересе. Или, још прецизније: имају ли чланови синдиката и синдикална руководства исте циљеве, исте приоритете? Постављање тог питања не само да олакшава, већ готово аутоматски даје одговор и на питање зашто нема међусиндикалне солидарности.
Аутор је координатор рада Центра за развој синдикализма – www.sindikalizam.org
http://www.danas.rs/dodaci/biznis/nema_sindikata_bez_solidarnosti_4.27.html?news_id=298481