Kako se „kalemi“ građevina u Srbiji

SLOGA KOMENTAR: 9. avgust 2015.-

Potpuno neverovatna situacija u oblasti sindikalnog istupanja dogodila se ovih dana u Beogradu. Ministarka saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture Zorana Mihajlović dobitnik je ovogodišnje sindikalne Osmoavgustovske nagrade za doprinos Ministarstva saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture u razvoju građevine.

Ova nagrada uručena je ministarki Zorani na „svečanoj sednici“ Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije, sindikata koji pripada Savezu Samostalnih sindikata Srbije, a povodom 8. avgusta, Dana srpskih građevinara.

Nagrada kao nagrada ne bi bila sporna da sami predstavnici istog sindikata predhodno nisu ukazali da je građevinarstvo u Srbiji u jako teškom položaju i da mnogi radnici u ovom sektoru žive na ivici bede i siromaštva, da veliki broj njih radi na crno i bez minimalnih uslova kada je u pitanju njihova zaštita na radu.

Pa ipak, uprkos ozbiljnoj i argumentovanoj zamerci koju su sami sindikalci izneli na današnje stanje u građevinarstvu, koje se gotovo ni malo ne razlikuje od onog kada su građevinski radnici širom Srbije kroz brojne štrajkove, posebno u periodu od 1935. pa sve do 1940. godine tražili poboljšanje svog položaja, navedeni sindikalci  se nimalo nisu pokolebali da ministarki Zorani uruče nagradu za „doprinos u razvoju“ njihove  grane.

Neke razlike, međutim, između onog i ovog vremena ipak ima, i to u metodama sindikalne borbe za prava radnika.

Ondašnji radnici, nezadovoljni rezultatima brojnih štrajkova i pregovorima koje su bezuspešno vodili sa poslodavcima zbog teških i loših uslova rada, 4. avgusta 1940. godine otpočinju najveći i najorganizovaniji štrajk građevinskih radnika svih profila koji se brzo proširio i na čitavu Srbiju.

U Valjevu je bilo najdramatičnije,  gde je žandarmerija štrajk ugušila nabrutalnije terorom i  krvoprolićem.

Štrajk je okončan 8. avgusta 1940. godine velikom pobedom, ispunjavanjem svih štrajkačkih zahteva i zaključenjem kolektivnog ugovora sa uvažavanjem svih uslova koje su predhodno tražili štrajkači.

Danas, 75 godina kasnije, sindikati umesto protesta i štrajkova organizuju sindikalni folklor, koji očigledno nikome ne ide u prilog, posebno građevinarima, već isključivo za potrebe promovisanja sindikalnih predstavnika i političara koji su građevinski alat  videli samo u tuđim rukama.

Jer kako drugačije da tumačimo obećanja ministarke Zorane na „svečanoj sednici“  koja je, umesto najava da će se zaključiti dobar i kvalitetan kolektivni ugovor za građevinarstvo, što se očekivalo, najavila novi zakon o građevinarstvu koji tek treba da se donese, naravno, ne ove već sledeće godine.

„Mi, obećavamo, nijednu stvar iz oblasti građevinarstva nećemo raditi sami i bez dogovora i konsultacija sa građevinarima. Država je obezbedila novac, a ako treba obezbediće i projekte i prostor da se radi, i sada prosto treba da se udružimo i idemo ka zajedničkom cilju“, kazala je Mihajlovićeva.

Nakon ovog,  ministarka Zorana je primila nagradu iz ruke sindikalca, uz osmeh i veliki propratni aplauz sindikalnih predstavnika i gostiju iz poslodavačkih i drugih udruženja.

E sad, kada se u obzir uzme ukupno zalaganje Vlade Srbije za infrastrukturne investicije u poslednje tri godine, temeljenih isključivo na maketi  projekta „Beograd na vodi“, kao i ministarkine ideje o kalemljenju nedavno posečenog preko noći starog hrasta kod Savinca, za koji je „Blicu“ izjavila da će „uprkos što je posečen nastaviti da živi kroz neko drugo drvo“ – ne ostaje ništa drugo nego da pomislimo da će se „kalemljenje“ prihvatiti kao metod budućeg investiranja i velikih građevinskih poduhvata.

Ukoliko se bude kalemila maketa „Beograda na vodi“, možda se i nešto primi, pa nikne i neka od najavljenih velelepnih zgrada i kula, međutim, ako se stvar svrši samo na kalemljenju  „Savanove“, trenutno jedinog stvarno izgrađenog montažnog objekta za koji niko u Srbiji ne zna šta je i šta on stvarno predstavlja –  posla će biti samo za male zanatske građevinske operative sa desetak radnika.

Umesto građevinskih kula, biće to još jedna u nizu „kula od karata“, a na mestu koje se ubrzano raščišćava nići će neki novi objekti, neki novi – stari „Beograd na vodi“, sa novim lokalima, splavovima i poslovnim prostorom u režiji srpskih tajkuna, građenih parama iz kredita koje ćemo svi mi građani Srbije morati da vraćamo.

Do tada, u očekivanju nekog normalnog i razumnog vremena, jedina nada nam ostaje da započnemo da kalemimo sopstvene mozgove, posebno one sindikalne, kako nam se oni koji su živote dali za bolje uslove rada ne bi prevrtali u svojim davno zaboravljenim grobovima.

Možda se nešto od tog buntovnog radničkog kalema i primi!