Home » BLOG » KADA ĆE RADNICI IZAĆI NA ULICE
KADA ĆE RADNICI IZAĆI NA ULICE

KADA ĆE RADNICI IZAĆI NA ULICE

Kada će radnici u Srbiji izaći na ulice? ili Da li mazohizam srpskog radništva ima granice

Siguran sam da ovih dana mnogi sebi postavljaju ovo pitanje, prateći izveštaje o svakodnevnim građanskim protestima širom zemljine kugle, dok istovremeno oko sebe vide „opštu letargiju“ i „mrtvo more“ svojih sapatnika: komšija, kolega, rođaka, većine ljudi koje poznaju…

Vladimir Radosavljevic Doduše, svedoci smo čestih protesta ili okupljanja koje i u Srbiji organizuju različite, uglavnom neformalne grupe građana. Tako smo samo u proteklih nekoliko nedelja bili svedoci protesta roditelja dece sa teškim oboljenjima, marša poreskih obveznika, ANTI GMO protesta, protesta radnika u kulturi… U poslednje vreme bili smo, nažalost, svedoci i nekoliko očajničkih pokušaja pojedinaca da skrenu pažnju na svoje probleme ili da se sa krivcima za iste obračunaju, od pretnji „kratežom“ do samospaljivanja… Ali, efekte svih ovih pokušaja izražavanja , pre svega građanske  neposlušnosti, možemo oceniti kao minorne, i to kako po medijskoj pažnji koju su zauzeli, još više po tome koliko su se na njih obazirali oni prema kojima su upereni. Dakle, učinak je prilično jalov.

O pojedinačnim protestima radnika određenih firmi, i to uglavnom onda kada je za svako delanje u pokušaju spašavanja tog preduzeća i zaposlenih u njima prekasno, da ne govorimo.  Javnost je na ove proteste toliko oguglala, da pažnju medija mogu privući jedino ako u toku njih neko sebi odseče prste ili bar šake probije ekserima. Čak i najdrastičniji oblik štrajka – štrajk glađu, ne privlači pažnju medija, sve do momenta kad neko od štrajkača bukvalno počne da umire. Organizacija koja bi ove proteste morala da predvodi i usmerava, sindikat, u Srbiji je priča za sebe. Takozvani „reprezentativni“ sindikati  to ni po čemu nisu, i predstavljaju samo mlađeg brata (svih) aktuelnih vlasti , fingirajući socijalni dijalog koji u Srbiji bukvalno  u stvarnosti ne postoji, kao i tzv. Socijalno-ekonomski savet koji se okuplja samo po potrebi vlastodržaca, i ispunjava svoju „savetodavnu“ funkciju samo onda kada je ona u interesu političara. Reprezentativnost ovih sindikata nikada nije utvrđena u skladu sa zakonom koji ovu oblast reguliše, a čak i da jeste u tom formalno-pravnom delu ona je, u skladu sa Ustavom, izgubljena na osnovu jednostavne činjenice da su i Samostalni sindikat i UGS Nezavisnost u  itekako zavisnom (finansijskom) položaju u odnosu na Vladu Srbije. Ovo je i najveća otežavajuća okolnost zbog koje radnici nemaju dovoljno poverenja u sindikate. Ali, i tu se stvari menjaju, jer laži ne mogu da se održe večno. Na sindikalnoj sceni Srbije pojavio se novi, sve jači i mnogobrojniji sindikat –  sindikat SLOGA. To je jedini sindikat u ovoj zemlji kojem članstvo rapidno raste, kako po broju organizacija sindikata, tako i po broju članova. To je rezultat svakodnevne borbe koju ovaj sindikat vodi za svakog svog člana i ogromnog napora koji njegovi predvodnici iskazuju. Radnici tu upornost, rad i poštenje prepoznaju, i u Srbiji je najzad formirana organizacija sposobna da odigra društvenu ulogu koju sindikat, neosporno, ima i mora odrađivati. Ukoliko se SLOGA na tu ulogu u skoroj budućnosti i ne usredsredi, bojim se da joj preti opasnost da se i sama izgubi u rešavanju gomile pojedinačnih problema, od radnika do radnika, od preduzeća do preduzeća… I da će rezultat  tog ogromnog ulaganja snage, vremena i ideja biti takođe zanemariv, gledan iz ugla globalnih šteta koje svi zajedno svakodnevno trpimo. Smatram da je ovo realna opasnost i da, nalik pominjanim protestima neformalnih građanskih grupa i udruženja, naš učinak može ostati zanemariv.

Šta nam je činiti?

Pre svega, mislim da moramo ozbiljno razmotriti tri osnovne stvari:

Koje su to organizacije, udruženja građana i pokreti koji iskazuju težnju za promenama sistema u kojem živimo? Da li među njima može biti artikulisan minimum

zajedničkih interesa i na koji način, i oko koga se mogu svi okupiti?

Da li smo u stanju da lociramo našeg „neprijatelja“, tj. na koga pre svih treba da usmerimo naše akcije?

Na koji način delovati, sa kojim ciljevima i sa kojim definisanim prioritetima?

Sve su ovo jako složena pitanja, na koje odgovore moraju dati mnoge pametne glave, i za ne tako kratko vreme. Moj cilj nije da u ovom tekstu na ta pitanja odgovorim, ali se nadam da ćemo svi zajedno, otvaranjem jedne ovakve teme, svojim razmišljanjima i diskusijama, pokušati da dođemo do nekih rešenja. U prilog tome, u narednim redovima izložiću kroki svojih razmišljanja po ovim pitanjima:

Ono što karakteriše većinu neformalnih grupa koje pokreću određene inicijative, i što im je svima zajedničko i izuzetno dobro je: okupljanje (najčešće preko društvenih mreža) oko neke zajedničke ideje, rešavanja određenog, vrlo konkretnog (ali time i u te okvire ograničenog) pitanja ili problema, zatim jako jedinstvo i kompaktnost članova grupe i rešenost da se za svoje ideje po svaku cenu izbore.

Sa druge strane, nedostatak svih ovih grupa je nedovoljna podrška javnosti, nemogućnost okupljanja većeg broja učesnika  na skupovima, a time i izlazak sa margina društvenog života u samo jezgro dešavanja, tj. nemogućnost da za svoje probleme dovoljno zainteresuju one protiv kojih svoje akcije organizuju.

Iz istih razloga, nameće se i odgovor na pitanje: koja je to organizacija oko koje se sve ove, manje grupe mogu okupiti. To je , nesumnjivo , sindikat. Sindikat kao najmasovniji oblik građanske organizovanosti u svakom, pa i u ovom društvu, ima dovoljno aktivista, teritorijalnu pokrivenost i svu neophodnu infrastrukturu potrebnu za organizovanje bilo kakvog ozbiljnijeg pokreta u koji bi bile  okupljene i sve vansindikale organizacije koje sa sindikatom mogu definisati neophodni minimum zajedničkih ciljeva.

Svi protesti su usmereni protiv nekog, i sa nekim ciljem. Oni su pojedinačno definisani od organizacije do organizacije prema, čini se, različitim akterima naših nevolja. Ali, da li se iza tih, pojedinačnih  izazivača naših problema možda vešto krije neki određeni, jedinstven uzročnik? U pokušaju da pronađemo odgovor na ovo pitanje, da malo analiziramo uzroke protesta kod naših bližnjih, i mnogo više bližnjih nego što mislimo, to jest protesta po celom svetu.  Od severnoameričkih protesta poput „ Okupacije Val strita“ i „99%“, uperenih pre svaga prema bankarskom  lobiju, preko afričkih težnji naroda za demokratizacijom, azijskih protesta koji uglavnom započnu posle pogibije velikog broja radnika koji rade u nemogućim i neljudskim uslovima, zatim evropskih- protiv mera štednje koje im, preko marionetskih Vlada, nameću MMF i Svetska banka, do najnovijih, na razmeđi svetova, u Turskoj, započetih u odbranu stabala u centralnom parku, ili u Južnoj Americi, Brazilu, koji su i najmnogoljudniji, a započeli su protiv povećanja cena gradskog prevoza?!? Očigledno, protesti u državama različitih političkih uređenja, nivoa razvoja i ekonomskog, i svakog drugog stanja… započetih iz najrazličitijih razloga… Da li?

Čini mi se da raste svest  i kod nas i u celom svetu, da su svi problemi sa kojima se suočavamo, i svi njihovi izazivači, samo deo jednog opšteg problema kojem smo svi izloženi, a to je problem GLOBALIZACIJE. Na koji način posledice ovog procesa pojedinačno , ili u manjim grupama osećamo i prepoznajemo, postoji milion odgovora, ali svi oni potiču od jednog jedinstvenog – procesa globalizacije koji stremi da ceo svet podeli, ne više ni u dve klase, već bukvalno dve kaste! Kastu privilegovanih – onih 1% za čije udobnosti svi ostali, u kasti nepodobnih i prekobrojnih, treba da radimo, pri tome postojeći tek toliko koliko moramo, a da ih ne ometamo. U okviru naše kaste ima nekoliko klasa, pa čak i klasa bogatih, ali koji ne pripadaju privilegovanima, jer zarad tog bogatstva rade kao i mi , celodnevno, kao robovi, bez prava na privatni život… Ali, svi mi, a ovi bogati pre svih, treba to još i da shvatimo!

Ja mislim da su ljudi u svetu ovoga sve više svesni i da se svet polako ujedinjuje u jedan sasvim određen – Antiglobalistički front. Nacionalni, religijski, kulturološki i  ekonomski statusi država više ne igraju nikakvu važnu ulogu jer se narodi u ovoj borbi ne razlikuju –  svi se ujedinjuju u borbu protiv dužničkog ropstva. Ili  još pre, protiv ropstva! Nama su kreatori globalizacije odavno objavili rat, ali ga mi tek odnedavno postajemo svesni, i sve smo spremniji i opredeljeniji da se borimo, najjednostavnije rečeno – ZA SLOBODU!

Ako bi u Srbiji uspeli da se složimo oko odgovora na ova, prva dva navedena pitanja, osnova bi već bila postavljena. Ja vidim USS SLOGU kao organizaciju oko koje bi se svi drugi mogli okupiti i zajedno pronaći odgovor i na ono treće pitanje, i stvorivši jak narodni pokret, započeli borbu za oslobođenje i slobodu!

Vladimir Radosavljević

Predsednik USS SLOGA-Gradski odbor Gornji Milanovac

UKRATKO - sloga

sloga
Udruženi sindikati Srbije „SLOGA“ su osnovani početkom 2008 godine od grupe sindikalnih aktivista nezadovoljnih radom postojećih sindikata.

OSTAVITE KOMENTAR

Vaša e-adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *

*

Molimo Vas da pročitate sledeća pravila pre komentarisanja: Komentari koji sadrže uvrede, nepristojan govor, pretnje, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Nije dozvoljeno lažno predstavljanje, ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Molimo Vas da se u pisanju komentara pridržavate pravopisnih pravila. Komentare pisane isključivo velikim slovima nećemo objavljivati. Zadržavamo pravo izbora ili skraćivanja komentara koji će biti objavljeni. Mišljenja sadržana u komentarima ne predstavljaju stavove Udruženih sindikata Srbije Sloga.
Scroll To Top